Sredinom 90ih tokom letnjih dana išli smo u mali bioskop na Adi, tj. išao sam ja i tamo sretnem nekih pet ljudi. Mali poluotvoreni bioskop kao u provinciji. Stolice plastične baštenske, kupimo karte kao za 20. oktobar, neki roze papirić. I naručiš piće i pušiš i gledaš Viskontija, na primer. Vrhunska stvar. Nije mi bilo teško da idem čak na Adu, što nisam nikad ni pre ni posle, kakva crna Ada. Ali tada, samo tada, hodanje kroz toplu letnju noć kroz tu prirodu ka bioskopu i vrzmanje ispred dok ne počne film sada mi izgleda kao neko mitsko vreme. Slično kad sam kao dečak po vojnim odmaralištima leti na moru gledao filmove koje su uveče puštali u bašti restorana. I tamo na Adi je normalno Viskonti slađi nego u kinoteci. .