Oprostiti, naravno, nije lako, kao što nije lako – iako se na prvi pogled čini da jeste – voleti bližnjeg; da je tako ovaj svet bi bio podnšljivo mesto, hrišćanstvo bi cvetalo i ne bi dolazilo u situaciju da odsustvo ljubavi prema bližnjem nadomešta apstraknom ljubavlju prema celom narodu. Pre neki dan ti napisa da je zasluga Francuske revolucije što je podanike probrazila u građane.. možda u Francuskoj i jeste, ali ja – osim možda u Sloveniji – ni u jednoj državici nastaloj na razvalinama bivše Jugoslavije ne vidim nikakve građane, ne vidim čak ni podanike, vidim samo amorfnu masu labavo povezanu nuždom, interesima i, nešto snažnije, mžnjom prema svemu što je izvan nacionalnih granica, jezika i pisma.

Spočitneš li ovdašnjim patriotima neukus, blasfemičnost i – što je najbednije – besramnu zloupotrebu mrtvih u dnevnopolitičke svrhe, nabusito će ti odgovoriti da radiš, naravno, za račun Vatikana, Kominterne, Brisela… na zatiranju ‘kolektivnog pamćenja’. Što je apsurdno, jer se u Srbiji, osim ratova, pokolja i bombardovanja, ništa drugo i ne pamti. Ta morbidna, svakodnevna propaganda funkcioniše na nesvesnom nivou, budi mračne porive, raspiruje sebičnosti i, posledično – nasilje. Tamo negde početkom, ili možda sredinom, devedesetih, napisao sam u nekom članku da će se mržnja – u to vreme usmerena na Bošnjake i Hrvate – kada se ratovi završe, vratiti na mesto nastanka i završiti u autodestrukciji. To je bilo neumitno, neizbežno, kao zakon fizike. Ne može se nekažnjeno mrzeti i razarati, ne može se – bar ne bez jezivih posledica – biti svirep prema drugima, a samosažaljiv prema sebi, svome i svojima.

Svetislav Basara