U vencu belih rada, spiralnih biljčica, kupusastih listova i oštrih trava okupila se sićušna vilinska bratija, koja je autoru morala pozirati kroz lupu. Islikana su i bića mravlji mala čak i prema ostalim patuljcima.

Među većim su se nazirali monah i orač, političar i pedagog, device sa nođnim listovima kao pikov znak, ulubljene gnomske porodice, začarani vitezovi i zanatlije. Potom: Oberon, Titanija, komični zrikavi starčić, neka spljoštena i kljunolika stvorenja, i na kraju – kralj i kraljica!

Feiri Feler, vilinski drvoseča, pred svima diže dvoseklu sekiru da majstorskim udarcem rascepi uspravljeni lešnik. “Šta čekaju oni na slici?” upita Džulijan, upirući prstom.

Dejvid podiže naočare i nos platnu: “Ako mesija Feiri Feler pravilno udari, tačno po sredini, blesak njegove sekire će strgnuti ukletost te šume. Taj presudni udarac čekam i ja, jer on može otključati i moj svet.”

“Pa kakvo prokletstvo tebe muči?” zasmeja se ilustrator.

“Za užas nisu potrebni događaji. Dovoljan je njihov nedostatak.”

“A kad Feiri Feler preseče lešnik, šta će se tebi desiti?” interesovao se gost.

“Iznenadna svetlost će se uobličiti preda mnom. Shvatiću da me je neko posetio i povikati:

– Ko si ti, i šta ti možeš?
– Ja sam Oberon, ja mogu sve! – zazvoniće glasić.
– Zašto si došao?
– Kralj je tako hteo! Šta hoćeš?
– Zaštiti me – skočiću ja. – izuzmi me od zakona sveta. Neka se skine pečat sa mog disanja, da i ja jednom stupim u neki sled događaja koji bih spokojno mogao nazvati svojim životom.”

Vladimir PIštalo, Majstorski udarac Feiri Felera, insert