Pošto su, istorija nauke i tehnologije su nam svedok, žene i te kako sposobne za briljantne i vrhunske stvari, postavlja se pitanje: šta da je bilo drugačije? Da je ženama bilo dopušteno da pohađaju Platonovu Akademiju, da studiraju u 14., ili doktoriraju u 19. veku? Da se uopšte bave naučnim otkrićima i pronalascima, saznavanjem sveta? Umesto da danas živimo na kolonijama na Marsu sa apotekama na čijim policama je i lek za rak, čovečanstvo je polovini svoje populacije milenijumima uskraćivalo (i dalje uskraćuje) obrazovanje i jednak tretman. Hajde da su Džejms Braun, Miloš Biković i ostali u pravu: sve ovo odlično što imamo i gde se sjajno nalazimo danas, od Aristotela do Ajnštajna, plod je samo jedne polovine od naših ukupnih intelektualnih i moralnih kapaciteta kao ljudske vrste. Zato što smo drugu polovinu osudili ili proglasili podobnom jedino za masovnu proizvodnju nekih drugih plodova – ručkova, čistog veša i dečurlije. I pogleda, zagrljaja i poljubaca, naravno. Žene svojevremeno nisu doprinosile zato što im mi, muškarci, to nismo dozvolili. Ta sjajna antička Grčka je u svom odnosu prema ženama više ličila na današnju Islamsku državu nego na demokratiju. Dok žene i danas pitamo jedino kada će da se udaju, a ne o čemu razmišljaju. Zašto su se tako obukle, a ne šta studiraju. Od njih tražimo da pokažu slike dece, a ne šta znaju. Iako umeju da ufotkaju i samu DNK.

Veliki radnički štrajk u Masačusetsu od januara do marta 1912. godine bio je nazvan “Hleb i ruže”. Naime, sindikalistkinja Roza Snajderman je pored “hleba”, to jest ekonomske sigurnosti, za radnice tada simbolično tražila i “ruže”, što znači – dostojanstven život vredan življenja, a ne puko preživljavanje. Dakle, sve one fine dodatke poput obrazovanja, pristojnog mesta za život, jednake zarade, društvenog priznanja. U tome je simbolika ruža koje se poklanjaju i koje se danas olako i pametnjakovićki otpisuju kao kič. I zato, u ime svih nas koji smo prošle nedelje ženama poklonili cvet – ne dozvolimo da ikada više putevi do naučnih saznanja za žene budu trnoviti.

Aleksej Kišjuhas, Ruže i trnje, Danas