Ulica Miljenkova, zadnja pošta Beograd,

Ako me računica ne vara, negde u oktobru ove godine navršiće se 20 godina od smrti Miljenka Smoje. Onima koji će me odmah upitati: “Šta se to nas smatra” odmah i da odgovorim: “To je značajan jubilej jer je Smoje, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih domaćih pisaca svih vremena.”

“Domaćih?!”, iznenadiće se dežurni tražilac materijalnih grešaka, gramatičkih trapavosti i lošeg spelovanja.

Domaćih, naravno. Smoje je bio domaći pisac za svakog građanina Srbije koji je imao više godina od broja svojih cipela u vreme kad je Miljenko pisao. Ostale republike bivše SFRJ da i ne pominjem jer se podrazumevaju.

.
Smoju nikada nisam upoznao iako sam bio lekar u malom mistu, u kome je on nekad bia učitelj. Video sam ga jednom, iz daljine, sedeo je u nekoj splitskoj kafani u koju sam svratio da bih prekratio vreme do popodnevnog trajekta za Komižu.

Međutim, kakva su naopaka vremena usledila, ono što ja mislim o Smoji kao domaćem piscu za nas građane Srbije nije se podrazumevalo i za sve građane Hrvatske ako u građane uračunamo stanovništvo hrvatskih gradova, ali i sela, zaselaka, varoši, varošica i ostalih naseljenih mesta, pa i usamljenike kakva je bila moja pacijentkinja, jedini stanovnik otoka Svetac, zapadno od Visa. Smoje je takav kakvim ga je Bog stvorio uspeo da bude i anarhista, i komunista, i socijalista, ali i da se posvađa sa svim tim uverenjima, međutim, nikad tako oštro i nepomirljivo kao s agresivnim hrvatskim nacionalizmom i šovinizmom devedesetih. Takva pozicija uspela je da ga dovede u situaciju da ga “Slobodna Dalmacija” ne objavljuje, a da HRT ne emituje njegove serije, čak ni remek-delo poznato kao “Malo misto”.

Smoje je, ako bi jednostavnim rečima hteli da ga odredimo, bio dalmatinski Sterija, Nušić ili Molijer, samo potpuno drugačiji, osebujno i genijalno svoj i neponovljiv.

Dobro, priznajem, ima u Smojinom opusu i jeziku kojim se služio magije koja meni lično možda više znači nego nekom ko se nije kretao Miljenkovim životnim stazama, ali računam, svako ko je ikada došao u kontakt s nekim Smojinim tekstom, dramom ili novinarskom reportažom, u pisanoj ili ekranizovanoj formi, bivao je inficiran i hronično oboleo od čežnje za Dalmacijom i njenim malim mistima, ali ono što je neuporedivo važnije, bivao je dodirnut božanskom rukom ljudskosti koju su dotur Luiđi, Bepina, Roko Prč, Anđa, pošćer i ostali Smojini heroji pružali svim narodima i narodnostima naše zajedničke samoupravne domovine.

Pre neku godinu, sedim s dvojicom prijatelja u “Klubu književnika” kad se na vratima pojave ni manje ni više nego Ivica Vidović i Špiro Guberina. U čitavoj kafanskoj uznemirenosti izazvanoj njihovom pojavom, Ivica, ni pet ni šest, priđe meni i kaže: “Jesi ti bija likor u Komiži?” Tu ti se mi ispozdravljamo. Posle kažem onoj svojoj dvojici: “Ako od cele kafane ispunjene političkim selebritijima, Servantes iz Malog mista zna mene, lekara iz Komiže, onda je moja misija na planeti Zemlji okončana.”

Al’ pre no što se stvarno okonča, hteo sam ovo da kažem: prošle godine je ukinuta Zagrebačka ulica u Beogradu. To je, naravno, bila greška. Šta nam je smetala Zagrebačka ulica? Meni više smeta Beogradska ulica u Beogradu iz čisto pleonazmičnih razloga. Zato sam mislio, ako se već trsimo da je Beograd svet, dok paralelno radimo sve što možemo da bismo dokazali da nije, hajde da iskoračimo iz svoje uskogrudosti i latentne ksenofobije, u koju ubrajam i strah od sebe, i tamo negde u oktobru ove, 2015. godine, damo nekoj ulici, uličici, prolazu ili sokaku ime po Miljenku Smoji, jednom od najboljih domaćih pisaca svih vremena.

Neke od nas bi to mnogo obradovalo i neki bismo se ponovo osećali kao normalni i pristojni ljudi jer se s osećanjem samosvojnosti, samobitnosti, samodovoljnosti uz samoodricanja od sopstvenog života i njegovih najboljih trenutaka iz vremena kad smo barem donekle ličili na ljudska bića neiskvarenih duša i srca neprepunjenih mržnjom i destrukcijom više živeti ne može i ne treba.

Nebojša Krstić, kolumna u @nase_novine u novom broju 615 (NE) VERUJ U IDOLE