Ako se išta može označiti kao društvena paradigma savremene Srbije, to je sadržano u poznatoj narodnoj izreci koja glasi „u se i u svoje kljuse“. Ova, kako bismo rekli – narodna mudrost, povratila se iz prošlosti punom snagom, u svom najmračnijem sjaju. Kljuse bi bio naziv za mršuljavog, nepedigriranog, ofucanog i izrabljenog konja koji je siromašnom paoru bio jedini oslonac za obavljanje teških radova; nešto kao dodatak u sveukupnoj ljudskoj bedi. Iz te depresivne izreke, sve u svemu, proizilazila bi pouka da se u nevolji možete zasigurno pouzdati u samo jednu stvar – u jadnoga sebe.

Ne mislite li da je neizmerno tužno posmatrati sebe kao kljuse? Ta zluradost prema životu, zajedništvu i empatiji, koja je bila tako svojstvena izmučenom seljačkom životu Srbalja iz prošlosti, ta mračna „istina“ o tragičnoj usamljenosti koja nas ubeđuje u neophodnost suštinskog nepoverenja prema svakom drugom biću, jeste perfidno podmetanje perverzije ljudskosti kao postulata života. Ideja o društvu kao proizvodu krvoločne utakmice između pojedinaca, gde najjači opstaju a ostali su bačeni na kolena, sugeriše da, kako god da stvar okreneš – bilo sa pozicije poniženog ili društveno uspešnog pojedinca – svet moraš posmatrati isključivo iz sopstvene guzice.

Šta je ovde moja poenta? Sušta je istina da smo, tokom poslednje tri decenije, naviknuti na totalnu nebrigu jedni prema drugima, što važi i za državu koja je potpuno nezainteresovana kako za pojedinca tako i za društvo u celini. Iako se demagoški plasira upravo suprotna tvrdnja, mislim da nam je potpuno jasno o kakvoj se kolosalnoj laži ovde radi. Dakle, svako je prepušten sam sebi – kljuse u praksi i, dodatno, uče nas da baš tako i treba – kljuse u ideologiji. Ne bih ja sad previše da raspredam o pogrešnosti „ideologije kljuseta“ budući da je to posebna i duboka tema, a i jasno je kakva je dominantna percepcija o ljudima u čijim su glavama preostala zrna svesti o društvenom (višem) dobru – to su propali likovi zavedeni pregaženom utopijom.

Ukratko, jasno je da ideologija kljuseta ne poznaje pojam kolektivnog dobra u kom se društvo mora posmatrati kao entitet sa emergentnim svojstvima, kvalitativno drugačijim od zbira njegovih pojedinačnih delova. Suštinsko nerazumevanje između „kljusoizma“ i ideje društva kao istinske zajednice oslikaću razlikama između klasične genetike i savremene genomike. Nadam se da mi nećete zameriti na, za mene neizostavnoj, biološkoj analogiji.

Na svojim počecima, genetika je zastupala stanovište da je za svaku osobinu bilo kog živog stvora odgovoran jedan konkretan gen. Iz takvih shvatanja proizilazilo je da svaka individua, budući da je sačinjena od skupa različitih gena, predstavlja mozaik raznovrsnih nezavisnih delića. Isto je važilo i za populacije organizama viđenih kroz oči klasične genetike – to bi bio skup gena svih jedinki koje populaciju sačinjavaju, hrpa nezavisnih šarenih komadića na gomili. Postoji i odličan opis ovakvog genetičkog pristupa – genetika vreće pasulja („beanbag genetics“). Niko, naravno, ni danas ne spori da su osnovne premise, zasnovane na mendelovskim principima, tačne, ali desile su se presudne promene u pogledu našeg razumevanja toga kako i šta geni rade.

Iako su poređani po celokupnom naslednom materijalu, dakle u uređenoj gomili, svaki pojedinačni gen ne može ništa sam. On bi bio nešto kao malecno zrno pasulja od kog ne možete napraviti čorbu. Da bi ostvario svoj efekat, njegov produkt (npr. protein) mora interagovati sa mnoštvom drugih molekula u džezvi koju zovemo ćelija, dok bi sve ćelije morale zajedno da se kuvaju u loncu kako bi napravile čorbu koju nazivamo organizam (u ovom slučaju višećelijski). Dakle, kao što pasulj-čorba ima ukus koji zavisi od svih ubačenih zrna, tako i svaki pojedinačni gen, po pravilu, ne utiče na samo jedno svojstvo organizma, niti je efekat jednog gena uvek isti u konačnom formiranju osobina organizama, tj. zbirnom ukusu čorbe. Ovu kulinarsku sliku dopuniću još samo jednim detaljem. Genomika nam je otkrila da najveći deo naših genoma ne čine geni (u klasičnom smislu) već brojni DNK nizovi koji nemaju proteinski produkt, ali su presudno odgovorni za regulaciju aktivnosti čitavog genskog skupa.[1] Kao začini u pomenutoj pasulj-čorbi, oni suštinski upravljaju konačnim ukusom proizašlim iz sjedinjavanja dostupnog materijala. Ne moram ni napominjati koliko su ova saznanja izmenila naše shvatanje i praktičnu upotrebu teorije nasleđivanja (npr. u medicini).

Pasulj-čorba nam ukazuje na veoma važnu činjenicu – bez kooperacije, međusobne regulacije, raznovrsnosti efekata, ne bi bilo funkcionalne celine. Rečeno na drugi način, bez svog udela u mreži biološkog sistema, ni sam gen ne opstaje. Hipoteza „sebičnog gena“, nekada tako popularna u biološkoj literaturi, urušena je savremenim znanjima. Mislim da je jasna moja namera da, za potrebe društvenjačke analogije, izjednačim gen i društvenog pojedinca. Baš kao što odsustvo interakcija između gena ugrožava opstanak organizma kao celine, tako i skupina sebičnih kljusadi degradira ideju zajednice i, dugoročno, neminovno vodi urušavanju društva na svaki mogući način.[2]

Ali, da se vratim na našu kljusad (ako je to uopšte ispravna množina). Da bismo priču suzili, zapitaćemo se kakve su osobine kljuseta u autoritarnom društvu vučićevske orijentacije. Za početak, velikog gazdu moraš voleti. I nije važno da li si ministar, novinar, ili običan građanin. Veliki gazda se naljuti ako ga ne voliš. Ne prestajem da se čudim tom galimatijasu pristupa vladanju – s jedne strane, čini nam se da gazda neguje čist makijavelistički princip („važno je da te se plaše a ne da te vole“), a opet, povređenost zbog nevoljenja izbacuje na videlo krhku isfrustriranu potrebu da si omiljen u društvu. To, sigurna sam, nisu nepoznati fenomeni u psihologiji totalitarnih ličnosti, ali mene svejedno fasciniraju.

Pošto je jasno da pojedinačni opstanak i prosperitet zavise od volje velikog vođe, svako kljuse zna šta mu je činiti – mora da ćuti i gleda svoja profiterska ili sirotinjska posla i, što je posebno važno, ne sme se osvrtati na režimske žrtve oko sebe kako i sam ne bi postao jedna od njih. Apsolutno najpotresnija i najpogubnija pojava u ovakvoj mentalnoj bedi jesu autocenzure misli i govora. U više navrata, tokom poslednjih godinu dana, bila sam neposredni svedok tome koliko se umnih ljudi, koji bi imali šta da kažu, pretvorilo u običnu kljusad. Upitani da prokomentarišu pogrešne odluke, partijske programe i posledične pojave, takvi stručnjaci su se samoinicijativno proglašavali nekompetentnima za oblasti u kojima su doktorirali i kojima se bave tokom cele svoje karijere.

Jasno je da je društvo komplikovani entitet koji nam, nužno, nameće način na koji spoznajemo svoju realnost. U vladajućoj ideologiji kljuseta, percepcija realnosti podrazumeva nužnost da svoje samopoštovanje zaturiš u najdublje podrume sopstvenog uma. Takođe, nužno je i da zaboraviš da mnoge stvari duguješ ovom društvu, i to ne vučićevskoj verziji društva, već onom koje ti je omogućilo da se školuješ, postaneš stručan za nešto i svašta malo dublje razumeš i analiziraš. Reći ću i sledeće, svest o tome da velikom gazdi ne duguješ ništa, ali da moraš biti odgovoran prema svojoj zajednici, možda bi neku akademsku kjusad transformisala u (samo)poštovane pojedince. Potrebno je samo malo žrtve i malecno odricanje u konformizmu, a dobici mogu biti veliki.

Možda je vreme osećanja zajedništva prošlo i dogodila se konačna ireverzibilna promena društvene paradigme i sada su zauvek zaboravljene stare, društveno prosvetljujuće poslovice – npr. „Sramotno je uvek uzimati a ništa ne davati“. Možda samopoštovanje, uskoro, više neće imati veze sa davanjem. Mislim da tada prestaje društvo i ljudsko dostojanstvo. Živeće samo kljusad.

Biljana Stojkovic, Ideologija kljuseta, Peščanik.net, 04.09.2014.