Biblioteci apsurdnih knjiga iz onog bajatog vica – Italijanske junačke pesme, Telefonski imenik Tirane itd. – svakako bi trebalo pridodati i bestseler – Solidarnost u Srba. Kada su onomad državne haračlije opelješile Danas, mogao sam se opkladiti u milionsku sumu da se srpski novindžiluk uopšte neće potresti zbog toga, a da će neke žutare još i seiriti. Ipak nisam istrčao pred rudu, sačekao sam dva-tri dana da bi se koncem nedelje moje predviđanje pokazalo tačnim. Niko ni mukajet! Čak ni prononsirana slobodarska glasila koja nariču nad Overlordovom tiranijom. Tako to biva kad “sabornost” i “kosmopolitizam” udruženim snagama potisnu elementarnu ljudsku solidarnost.

Haračlijska, da kažemo novinska pljačka stoleća – ona to u osnovi i jeste – možda jeste neprijatnost, ali nije katastrofa. Danas je, kako vidimo, nastavio da izlazi i nastaviće da izlazi. Ali će bogme i haračlije – a brzo će se u to uveriti nesolidarne žutare – nastaviti da obilaze redakcije i da odrapljuju astronomske kazne, iako pretpostavljam da neće zalaziti u novinčine Overlordu odane i bliske. Recimo da je globljenje Danasa bilo probni kamen. Možda su baš haračlije ovako razmišljale: hajde da probamo sa Danasom, pa ako to prođe u tišini, da krenemo dalje po vilajetu. Ovde pet miliona, tamo šest, ovde dva, tamo sedam, nakupiće se tu lepa kinta za ćevapčiće i kafu po ministarstvima, a pride ćemo ostaviti i dobar utisak jer se, bajagi, brinemo za osobe sa invaliditetom.

I tu će u neku ruku biti u pravu jer će kinta zaista otići u džepove osoba sa invaliditetom, ali ne telesnim nego mentalnim. Slušam danas (četvrtak) prilog u vestima radija B92 posvećen stanju u medijima i ne čuh da se iko od cenjenih sagovornika osvrnuo na zulum nad Danasom. Svako muči svoju brigu, svako strepi za svoju guzicu koja u Srbiji odavno nije zlatni rudnik nego izvor najstrašnijih frustracija.

I meni je, da vam pravo kažem, strepnja veća od guzice – pardon – nade. Uprkos tome što sam kao saradnik Danasa i ja žrtva nenarodnog Overlordovog Harač-servisa, nastavljam da mu superhikovski držim stranu, ne zato što sam oduševljen performansama njegovog režima, nego zato što ovakvi ženski polni organi kakvi smo zaslužujemo jednog mnogo žešćeg tiranina koji se neće zadovoljavati globicama, nego će znati i da opauči po guzici. Dok se to ne desi – a nije to nemoguće koliko na prvi pogled izgleda – nikome ovde neće doći iz dupeta u glavu. A sad, Panoviću, slušaj vamo! Ako već ostale novine ćute, to nije razlog da i Danas ćuti. Okupi istraživačke novinare, neka obigravaju oko Harač-servisa, neka skupljaju informacije, neka nastave da zivkaju haračlije i da se raspituju koliko su oni zaposlili osoba sa invaliditetom a koliko bez invaliditeta.

Svetislav Basara, Guzicina strepnja, Danas