Nismo smeli da izlazimo iz kopa jer bismo bili streljani. Samo je brigadir mogao da se seta izmedju kopova. Nismo smeli ni da se dozivamo – bili bismo streljani. I mi smo stajali cutke, do pojasa u zemlji, u kamenim jamama, u dugom lancu kopova koji se otegao obalom isusenog potoka.

Kabanice nisu mogle da nam se osuse u toku noci, a vojnicke bluze i pantalone susili smo prekonoc sopstvenim telom i gotovo uspevali u tome.

Znao sam da me, gladnog i ozlojedjenog, nista ne moze naterati da prekratim sebi muke. I tada sam poceo da shvatam sustinu mocnog nagona za zivotom – onoga svojstva koje je u najvecoj meri podareno coveku. Gledao sam kako su nemocali i umirali nasi konji – prosto nemam reci da to na drugi nacin, drugim glagolom iskazem. Konji se ni po cemu nisu razlikovali od ljudi. Umirali su od severa, od nepodnosljivog rada, batina, lose ishrane, i mada su to dobijali hiljadu puta manje nego ljudi – konji su umirali brze od njih. Shvatio sam ono najvaznije; covek nije postao covek zato sto je delo bozje ili sto ima cudesan palac na svakoj ruci, vec zato sto je bio f i z i c k i jaci, izdrzljiviji od svih zivotinja, a iznad svega zato sto je svoje duhovno nacelo uspesno podredio fizickom.

Varlam Salamov, Price sa kolime