Kako vreme prolazi sve sam sigurniji da je u Srbiji propaganda bede, čemera nasilnih smrti zapravo državna politika. Srpska politika tradicionalno funkcioniše na raspirivanju masovnog samosažaljenja i posledičnih osvetničkih raspoloženja. Dok je bilo rane i džebane, indukovane frustracije su se praznile po ex-yu ratištima. Kada je municije nestalo, agresija se okrenula prema unutra. Hodajući ulicama srpskih gradova (po selima je nešto bolje, ali ne bitno) malo senzitivniji čovek ima utisak da se kreće samom ivicom katastrofe. To uopšte nije paranoja.

Daleko od toga. Svak svakoga gleda ispod oka i svak je u svakom momentu spreman na agresiju. Nema dana da neki putnik GSB-a ne umlati vozača ili kontrolora ili da kontrolori i vozači ne umlate nekog putnika. Nasilje u školama – počev od verbalnog, zaključno sa masovnim tučama, silovanjima devojčica i ubistvima – poprima razmere epidemije. Ovdašnjim političarima (koje slično Novostima takođe smatram teroristima) sve je to ravno do Kosova. Koje je jedino važno. Kosovo je pitanje svih pitanja, tako je to formulisao Koštunica, verovatno najveći debil u novijoj istoriji sveta koji se dokopao nekakvog uticaja i vlasti. Što možda i nije čudno za jedan narod koji masovno oplakuje prizor sa sto godina starog ulja na platnu.

Svetislav Basara, Tusta i tma, Laguna