Sudeći po faktografiji, ovim filmom nastavljate neojugoslovensku/regionalnu crtu lako uočljivu u „Paradi”: da li je to umrežavanje nužan izbor ili sada možda i estetska komponenta?

Ni jedno ni drugo. Meni je to, prosto, prirodno, kao što koristim ćirilicu kad pišem pisanim slovima i latinicu kad pišem štampanim. Da ne ulazim dublje u neke priče o Jugoslaviji i jugoslovenstvu jer to, primećujem, jedi mnogo ljudi. Kao što je jezik koji sam naučio srpskohrvatski. Ja govorim tim jezikom. Kao što učim svoju decu da vole zemlju u kojoj žive, očekujem da mi niko ne zamera kad kažem da se u svakom delu bivše Jugoslavije osećam jednako prijatno. Ali, mnogi zameraju. Bez razloga, jer nema nas mnogo. Kada nas, nekoliko desetina hiljada, za jedno dve decenije, više ne bude, možda će mnogima laknuti. Možda i s pravom. Do tada, mogu samo da predložim mirnu koegzistenciju u radu i ljubavi.

Srdjan Dragojevic, razgovor o filmu ‘Atomski zdesna’.