Nema tu nikakve enigme, kada je reč o reformama, Saša Radulović je sve popisao i ostavio kao amanet koji nije mogao da ostvari. To je stvar očigledna i poznata. Ono na čemu bih ja naročito insistirao je uvođenje reda u finansijskoj disciplini, da ne bude toliko nelikvidnosti, da ne bude teže naplatiti nego proizvesti i isporučiti. Finansijski red znači da privredni subjekti budu naterani da respektuju svoje finansijske obaveze – kad primi robu, kad se izvrši usluga, da se to u roku plati, a ko ne plati, da bude jasno i njegovom poveriocu i njemu samom šta mu sleduje. Država to nije radila, a to je jedan od njenih najvažnijih zadataka. I sama država je najveći dužnik, ona je protagonista toga nereda, jer se u javnosti još uvek vrti ona brojka od milijardu evra koje država duguje i ne podmiruje. Zaista, malo je utopijski očekivati da red zavede neko ko je činilac najvećeg finansijskog nereda. Kada je o subvencijama reč, mislim da je bio dobar potez što je Radulović krenuo da ih ukida, jer su se naša privreda i celo društvo pretvorili u jednu veliku redistributivnu mašineriju. Ljudi se više trude kako da ćape već postojeći dohodak koji je proizveo neko drugi nego da sami zasuču rukave i da se late posla. To je kod nas jako uzelo maha, i svako društvo to mora odvesti u propast, pa nije ni čudo što je i naše društvo na putu propasti zbog takvog aranžmana.

Ljubomir Madzar, Vreme, 16. feb