„Istorijski dan” je bila sintagma na usnama Ivice Dačića i Štefana Filea u utorak, 21. januara 2014. godine. Na dan izvesne Međuvladine konferencije, kojom Srbija zvanično započinje pregovore o pristupanju Evropskoj uniji. Dačić je dodao i da je u pitanju “najvažniji događaj za Srbiju od Drugog svetskog rata”.

I koliko god da je udobno i podobno biti ciničan oko cele te gužve, a oko njenih aktera i bombastičnih izjava posebno, ove ocene su zapravo sasvim tačne. Ne radi se tu samo o famoznom “boljem životu” u futuru ili o ispunjenju višedecenijskih (i prečesto neiskrenih) napora raznoraznih vlasti u Srbiji. Niti se radi o (budućoj) vladavini zakona, poštovanju ljudskih prava i sličnim frazama iz evropskog birokratskog repertoara – bile one sadržajne ili ne. A ponajmanje se radi o simbolici i (za pojedine) zgodnom osećaju stajanja crveno-plavo-bele trobojke sa dvoglavom orlušinom pored nekakvih dvanaest žutih zvezdica na modrom bekgraundu. Jer zaista se radi o istoriji.

Istovremeno i nažalost, Dačić u zemlji deluje usamljeno u ovakvim (pr)ocenama, pa sintagmu “istorijski dan” mesecima ponavlja svuda gde stigne. I, neverovatno, ovaj put zaista nije reč o besramnoj političkoj autoreklami. Drugim rečima, on mora da pumpa i upumpava istoriju u 21. januar, zato što javnost tu istoričnost ne oseća i ne primećuje. Mnogo je više seksi loviti sitne narko-dilere i njihove paketiće i precizne vagice po, učimo, “štekovima” i tako se dodvoravati tetkama preplašenim od babaroge nazvane drogom. Od toliko trabunjanja o slavnoj srpskoj istoriji srpski narod i oni što žive sa njima zapravo nemaju naročiti osećaj za istoriju i istoričnost. Mitovi se, dakle, ne računaju. I zato se Dačić bezuspešno upinje da ovo objasni. Jer uz sasvim ispravno percipirani istorijski dan, nedostaju nam istorijske lekcije.

Na primer, valja znati da je još Imanuel Kant spekulisao o mogućnostima za dostizanje trajnog mira putem kosmopolitske federacije nezavisnih evropskih država. Pre njega je slično razmišljao Lajbnic. Engleski preduzetnik i filozof Vilijam Pen je krajem 17. veka pisao o potrebi za jedinstvenim evropskim parlamentom kako bi se sprečili ratovi na evropskom tlu, a zatim odustao i preko bare osnovao severnoameričku koloniju Pensilvanija. O “Sjedinjenim državama Evrope” govorio je i Markiz Lafajet, general u Američkom ratu za nezavisnost i tokom Francuske revolucije, kao i Napoleon u izgnanstvu na Svetoj Jeleni. Ideologije tu nisu bile naročito bitne, jer su najumniji ljudi Evrope oduvek imali zajedničku ideologiju – razum. Zato su evropsku federaciju u 19. veku zamišljali i osnivač sociologije i socijalista Anri Sen-Simon, anarhista Mihail Bakunjin, kao i liberal Đuzepe Macini. Viktor Igo je takođe nadahnuto govorio o “Sjedinjenim državama Evrope” i maštao o danu kada će sve nacije na evropskom kontinentu formirati evropsko bratstvo naroda. Zatim je zasadio drvo na svom imanju i tvrdio da će ujedinjena Evropa postati stvarnost kada drvo poraste. Ono je i danas živo i zdravo.

Međutim, stvarati federalnu državu “odozgo”, sačinjenu od gomiletine istorijskih država-nacija (nastalih preko ideologije nacionalizma) vraški je težak posao. I verovatno ga se ne bi prihvatili ni Sizif ni Tantal, ruku pod ruku. Naime, “Sjedinjene države Amerike” bile su beskrajno prostiji zadatak od “Sjedinjenih država Evrope” jer su nastajale na brisanom (i od starosedelaca izbrisanom) prostoru. I stvarane su “odozdo”, od strane evropske emigracije željne napretka i hleba. Dakle, od samih ljudi na grubom neistorijskom terenu, a ne od strane filozofa, državnika i političara kojima je sinulo jedno “A sada nešto potpuno drugačije”. Naprosto, u Starom svetu situacija je (bila) mnogo komplikovanija. Rečima Oskara Šindlera iz onog Spilbergovog filma, “za uspeh vam je potreban rat”. U slučaju Evrope, dva rata. I to svetska, a uspeh je još uvek neizvestan. Tek nakon sumanutih orgija krvi, razaranja i smrti, evropske države polako skapiravaju da mogu nešto da postignu i definitivno se pomire samo ako se udruže. Uzgred, i Amerika se međusobno približila tek nakon svog građanskog rata. A Balkanu je iz zadnjice u glavu počelo da dolazi tek nakon što je odigrao svoje ratove devedesetih, kao da mu dva svetska nisu bila dovoljna.

Dakle, u jedno takvo društvo je pozvana i Srbija, i zato je dan kada je taj poziv upućen istorijski. Ali, on to nije zbog naše sopstvene istorije ratova i sveopšteg mukotrplja (iako ta istorija nije zanemarljiva), već zbog istorije jedne veličanstvene ideje o ujedinjenoj Evropi. Sudbina Srbije je 21. januara nazvana “zajedničkom” sa sudbinom Evrope, a (uz ranije pozive socijalističkoj Jugoslaviji) od tog datuma Srbija postaje deo istorije te ideje. U pitanju je ideja koja se rodila iz prolivene krvi, ali i akumulirane mudrosti evropskih građana. Ona je kontraintuitivna zato što je kosmopolitska, i ona je dragocena zato što je krhka. Kao i u suprotnosti sa svim očekivanjima. Reč je o krajnjem izrazu nade Evropljana da mogu da žive zajedno jedni sa drugima, a ne više jedni pored drugih. Jer onako više nije išlo. I te se vrednosti i ti se ideali kriju iza nesumnjivo minucioznih regulativa o pravosuđu, bezbednosti i ljudskim slobodama, odnosno u dubokoj pozadini raznih “skrininga” i “otvaranja poglavlja”.

Koliko banalno i priprosto tada deluju doživljaji Evrope kao nekakvog jeftinog supermarketa ili upumpavača kućnog budžeta? Ili, s druge strane, kao nekakvog zlog-a-nasmejanog policajca koji bi svojim mekanim pendrekom da menja obim naših “domaćih” prasića i krastavaca? I zato ni Dragan Đilas ništa ne razume kada ideju Evrope upoređuje sa sopstvenom vizijom uređenosti – vrtićima za svakog i istinitoj listi sastojaka na ambalaži voćnih sokova (zaista!). Potpuno je nebitno da li se ta “Evropa” može sipati u rezervoar, te namazati na hleb ili ne može. Uostalom, mnogi stanovnici Evropske unije danas žive i siromašno i unesrećeno. Slično tome, biti evroskeptik je lagodno koliko i uskogrudo. Ovde pogotovo. Najlakše je cinično uviđati sitne i krupne nedostatke, kojih svakako ne manjka, dok se (zlo)namerno ili neznalački pravi blesav pred širom i dubljom istorijskom slikom. Na primer, slikom kuge, gladi i genocida tokom Tridesetogodišnjeg rata ili tifusa, rovova i klanice onog Prvog svetskog? Nije li onda pomalo bedno, razmaženo i pozerski biti naročito besan zbog par nesrećnih amandmana Lisabonskog sporazuma koji regulišu ribarstvo? A laprdanja o potrebi za očuvanjem nekakvog sopstvenog identiteta ili o strahu zbog gubitka istog predstavljaju glupost posebno teške kategorije. Jer Evropska unija, ako nešto radi, onda dere dupe pokušavajući da – zemunskim slengom – “ispoštuje” ama baš svaki identitetčić, različitost i kuriozitet. Stvarni strahovi leže u naglom shvatanju da u takvoj kakofoniji identiteta onaj nacionalni i verski možda neće biti primarni, već će ih ljudi odabirati po volji. A tada je takve ljude mnogo teže varati i obmanjivati državom, nacijom i bogom.

Istorijska suština projekta nazvanog Evropskom unijom je negde sasvim daleko od ovih jeftinih vizija zagledanih jedino u sopstveni džep i pupak. Ona je u ukidanju političkih granica i zidova – bar onih unutar jednog matorog kontinenta. U pokušaju međusobnog razumevanja različitosti i raznovrsnosti, u razgovoru umesto u nasilju i u sporazumu umesto u ratu na tom kontinentu. Malo li je, uzimajući u obzir višemilenijumsku klanicu za pedalj evropskog tla? Konačno, poenta je i u kosmopolitizmu, koji se gradio milenijumima otkad mu je na atinskom trgu Diogen iz Sinope dao ime, dok je vređao uskogrudost i zatvorenost antičkih polisa i njihovih građana. Suština je u (su)životu u zajednici koja je veća, šira, raznovrsnija, atraktivnija i sumanutija od one u granicama u kojima smo odrasli. I zato je istorijski važno i veličanstveno biti deo tog političkog projekta. To je istorijska lekcija koju treba naučiti. Ovaj put sa razumevanjem, a ne napamet ili prepisujući “poglavlja” od drugova iz klupe ili regiona. Tada će nam i onaj utorak postati istorijski.