Ovoga puta interes javnosti za Demokratsku stranku ne izaziva navijaštvo za ovu ili onu ličnost koja će voditi tu stranku. Pri tom se ne odbacuje notorna stvar da je uloga ličnosti u politici veoma važna. Mnogo pominjani Max Weber je to dobro znao: on je među tri izvora legitimnosti vlasti izdvojio vlast baziranu na harizmatskoj ličnosti. Iako on sam nije temeljnije opisao takav tip vlasti, njegovi nastavljači su značenjeharizmatskog vođe videli u njegovoj sposobnosti da na novi način poveže pojedinačne i suprotstavljene trendove u društvu; taj novi geštalt predstavlja novu interpretaciju koja do tada nije bila prepoznata.

Ova ekskurzija u značenje harizmatske ličnosti bila je potrebna kao kontrast onome što se događa u Demokratskoj stranci. Nije problem DS-a u tome da nađe harizmatskog vođu ili talentovanog političara, mada je to uvek dobrodošlo – nego to što nakon izbora nije prevagnuo običan politički ratio koji bi ustanovio šta je bilo pogrešno, tj. zbog čega je Tadić izgubio izbore. Neshvatanje u čemu se grešilo dovelo je stranku u krizu. Da nije bilo obračuna sa starom politikom, dokazuje sama mogućnost da se Boris Tadić ponovo pojavi kao pretendent na vođstvo stranke. Ni on sam nije pokušao da shvati zašto su ga hiljade ljudi bojktovale ne izlazeći na izbore, niti je njegov naslednik – Dragan Đilas – razumeo šta nije valjalo u Tadićevoj osmogodišnjoj vladavini. Tako je i sam naslednik omogućio povratak Tadića.

Nedostatak političkog razlaza bio je jasan već kada su izostali demokratski izbori u stranci. Oni su bili zamenjeni trulim kompromisom, odnosno dogovorom bivšeg i sadašnjeg predsednika stranke o tome šta će Tadić dobiti, koliko će biti njegovih ljudi u predsedništvu a koliko Đilasovih. Smena na vrhu obavljena je po „kavaljerskom principu“. A takav princip je sam po sebi apolitičan. Tako su, drugarski, podeljene uloge: Đilas je postao novi predsednik, a Tadić počasni predsednik stranke. Već sam taj anahronizam, da se u jednoj modernoj stranci pojavi status počasnog predsednika, svedoči o tome da se više vodila briga o tome da se svi lepo udome, nego da se povede ozbiljna rasprava zašto su izbori izgubljeni.

Pošto nije uspostavljena nikakva vododelnica između Tadića i Đilasa, i stare i nove politike, onda Tadić može biti predsednik stranke baš koliko i Đilas. Ali, DS se nije našla samo u sopstvenim problemima, za koje je sama odgovorna. Stranka se našla pod velikim pritiskom vlasti, pre svega SNS-a. Tabloidi su bukvalno proganjali članove i funkcionere stranke, pre svega Đilasa, o kome su ispisane gomile laži. Strategija SNS-a je uništenje Demokratske stranke. To bi se najlakše postiglo uvlačenjem DS-a u koaliciju posle vanrednih izbora, tj. podrškom Tadićevoj ambiciji da se ponovo vrati na čelo stranke. Jedina pozicija stranke koja je može spasti od spoljašnjeg uništenja – jeste odluka da DS ni pod kojim uslovima neće prihvatiti koaliciju sa SNS-om. A o tome se odlučuje na sledećem GO.

Zašto je za širu javnost važno da se DS konsoliduje? Važno je zbog toga što je u odbrani DS-a sadržano pitanje ko će zameniti sadašnju vlast. Demokratska javnost treba i mora da brani principe smenjivosti vlasti i poštenih izbora (što je već dovedeno u pitanje) – kao jedine tekovine 5. oktobra. Ako DS ne bi opstala kao velika stranka i potencijalni pobednik na nekim budućim izborima, kao konkurencija ovoj vlasti ostale bi samo antievropske stranke ekstremne desnice. A to bi u stvari značilo da bi vlast Aleksandra Vučića mogla opstati „za vjek i vjekova“. On bi bez po muke, u odnosu na ekstremiste, po difoltu bio „manje zlo“.

Predstojeći GO DS može da nadoknadi ono što je propušteno. Samo treba jasno konstatovati da je DS za vreme Tadića izneverila samu sebe zato što nije snažnije povukla Srbiju ka EU i vidovitije gledala na Kosovo i nacionalno pitanje, što nije obustavila pokvarenu partokratsku državu kao glavni izvor korupcije i bezakonja i što strukturno nisu bile diferencirane država i privreda, kao način da nestanu tajkuni. DS treba jednako jasno da se pozicionira kao opoziciona partija. Iz te pozicije gradila bi svoju političku strategiju i novu politiku, a to bi u praksi značilo da je ono staro otišlo i ostalo iza nje.

Vesna Pesic, Zasto je vazan glavni odbor DS, Pescanik.net, 15. jan