Pre skoro 50 godina, Gordon Mur je izneo tvrdnju da će se broj tranzistora koji mogu da se smeste na silicijumski čip u redovnim intervalima udvostručavati u doglednoj budućnosti. Prateći ovaj takozvani Murov zakon, računari su postali jeftini i svuda prisutni. Mobilni telefoni su toliko jeftini da ih sada ima preko šest milijardi – skoro jedan za svakog čoveka na planeti.

Usled Murovog zakona i automatizovani nadzor je postao jeftin. Državna prismotra koja je nekad koštala milione dolara sada može da se obavi za samo deo tog novca.

Još uvek nismo u potpunosti shvatili sve implikacije jeftinog nadzora. Jedino je sigurno da će ga biti sve više – nadziranja građana, potencijalnih terorista i šefova država – i da će to imati velike posledice.

Nekada je nadziranje zahtevalo mnogo zaposlenih. Dvaput veći nadzor zahtevao je duplo više ljudi i duplo veće troškove. Ali kako je nadzor automatizovan, njegova cena je eksponencijalno padala.

Da bismo shvatili ekonomiju nadzora treba pažljivije da pogledamo Murov zakon.

Godine 1965, Gordon Mur je primetio da se broj tranzistora na čipu od pronalaska integrisanog kola 1958. svake godine udvostručuje. Od tada je njegov zakon modifikovan. Uvećanje broja tranzistora usporilo se na oko 40 procenata godišnje. Bilo je brojnih sličnih predviđanja o eksponencijalnom rastu mrežnog kapaciteta, broja piksela i magnetnog skladištenja. Mnoga od tih predviđanja pokazala su se tačnima.

Ove tehnologije su sastavni delovi nadzornih sistema. Ako uračunate sve različite tehnologije koje napreduju 40 procenata godišnje, dobijate sisteme čije performanse rastu još brže. Pogledajte računarske sisteme.

Kompjuteri spajaju tehnologiju integrisanih kola, poluprovodničke memorije, magnetno skladištenje i mrežne perfomanse u jedan sistem. Kao rezultat toga, dok je 1990-ih broj tranzistora rastao po stopi od 40 procenata, sistemska procesorska snaga rasla je 80 procenata godišnje.

Nešto što raste 80 procenata godišnje uvećava se 300 puta za deset godina. Ukoliko bi se performanse nadzornih sistema povećavale ovim tempom, za deset godina bi nadzor koji danas košta jedan dolar mogao da se kupi za samo delić jednog centa. Aplikacije koje nisu bile isplative za dolar iznenada postaju praktične. Upravo zbog ovog napretka je kolekcija metapodataka koju sakuplja NSA postala izvodljiva.

Ukoliko sposobnost nadzornih sistema bude nastavila da raste ovim tempom, tehnologija koja, na primer, identifikuje čovekovo lice kad uđe u prodavnicu ili u avion iznenada postaje praktična.

Mislim da postoje dve najšire vrste automatizovanog nadzora – participativan i nedobrovoljan, dok je linija njihovog razgraničenja maglovita. Participativni nadzor pojavio se uz široku upotrebu interneta. U ovom periodu korisnici su aktivno učestvovali u razotkrivanju svojih podataka preko interneta, prosleđujući svoje lične podatke kupovanjem proizvoda, traženjem informacija ili komuniciranjem preko društvenih mreža.

Ljudi su dobrovoljno učestvovali u procesu prismotre čak i kad nisu u potpunosti razumeli njegove implikacije. Dozvoljavajući kompanijama da koriste njihove podatke, zauzvrat su dobijali vredne usluge.

Svesno ili nesvesno, korisnici su monetarizovali svoju privatnost. Tačnije, zamenili su informacije o sebi u virtuelnom prostoru za besplatne usluge. Amazon je prikupljao podatke o klijentima i zauzvrat pružao bolju selekciju proizvoda i usluge poput kupovine jednim klikom.

Gugl, osnovan 1998, davao je dragocenu besplatnu pretragu u zamenu za prikazivanje ciljanih reklama korisnicima. Fejsbuk je obezbeđivao zajednicu, hronološki pregled i „zidove“ ljudima koji hoće da se povežu. Korisnici Fejsbuka – sada ih ima preko milijardu – dobili su ove usluge besplatno u zamenu za to što su dozvolili Fejsbuku da koristi njihove podatke.

Nedobrovoljni nadzor – vođen Murovim zakonom – usledio je ubrzo nakon toga. Njegovi osnovni instrumenti su mobilni telefoni, pametni telefoni, GPS uređaji i jeftine kamere. Kada se ovi uređaji upotrebljavaju, nema potrebe da korisnici aktivno sudeluju u kreiranju informacija o svojim aktivnostima. Oni dobijaju malo ili ništa u zamenu za nesvesno pružanje vrednih informacije o sebi. NSA ne pruža nikakve usluge korisnicima mobilnih telefona u zamenu za njihove metapodatke.

Niko ne zna kojom brzinom padaju troškovi masovnog nadzora ili kojim tempom on napreduje. Ono što znamo jeste da postojeće participativne i nedobrovoljne nadzorne tehnologije bujaju i da se svakodnevno uvode novije i efikasnije. Kako troškovi padaju, otvaraju se nove mogućnosti za prismotru. Jeftino prepoznavanje lica omogućiće državi i trgovinama da nas prate i kad su nam telefoni isključeni i kad ne koristimo kartice lojalnosti.

Kako troškovi automatizovanog nadzora budu padali, nadzorne aplikacije će se naglo širiti. Različiti delovi naše lične slagalice sklapaće se u monstruozno velikim bazama podataka. Alatke za big data analizu uklapaće ove deliće i stvarati potpunu sliku o tome ko smo mi, gde idemo, šta čitamo i gledamo, šta radimo i šta nam se dopada. Postojaće dosijei podataka o nama, poput naših adresa, telefonskih brojeva, poziva sa naših mobilnih telefona i gde smo se nalazili u trenutku razgovora, kao i internet sajtova koje smo posećivali. Ali biće i algoritama koji predviđaju naš ukus, ponašanje, planove, stavove, misli i zdravlje. Skoro sve o nama biće poznato ili predvidivo. Te prognoze se mogu pretvoriti u samoispunjiva proročanstva koja određuju našu budućnost.

Iako je zabrinutost sveta usmerena na špijuniranje NSA, mislim da će najveća pretnja mojoj slobodi biti činjenica da sam smešten u virtuelni algoritamski zatvor. Ova algoritamska predviđanja mogla bi da me smeste na listu zabrane letenja ili da me odrede za metu poreske inspekcije. Mogla bi da se upotrebe da mi uskrate kredit, da proveravaju moje prijave za posao i automatski pregledaju moj LinkedIn profil da odrede moju podobnost za određeno radno mesto. Potencijalni poslodavaci bi mogli da ih koriste da dobiju sliku mog zdravstvenog stanja. Koristila bi se da predvide da li ću počiniti krivično delo, da li koristim supstance koje stvaraju zavisnost, i za određivanje moje podobnosti za životno osiguranje ili osiguranje automobila. Mogu ih koristiti starački domovi da utvrde da li ću biti isplativ kao stanar, a koledži bi mogli da ih koriste u procesu odabira prijava.

Posebno je zabrinjavajuća zamisao da kada jednom postanete algoritamski zatvorenik, vrlo je teško dobiti pomilovanje. Pitajte nekog ko je pokušao da izdejstvuje skidanje sa liste zabrane letenja ili da ispravi grešku na izveštaju kreditnog biroa.

Privatne firme podržavaju i participativni i nedobrovoljni nadzor. One žele da iskoriste prikupljene podatke za pronalaženje potrošača, identifikovanje najpoželjnijih i ciljano reklamiranje. Nedobrovoljni nadzor je izuzetno zanimljiv državnim agencijama koje žele da naši aerodromi budu bezbedni i da nas zaštite od kriminala i terorističkih napada. Prosečnog korisnika interneta iizgleda ne brine participativni nadzor. On je spreman da se odrekne svoje privatnosti kako bi besplatno dobio neku vrednu uslugu. Rezultat je činjenica da ima malo ili nimalo organizovanog otpora automatizovanoj masovnoj prismotri.

Moj vam je savet da živite širom otvorenih očiju, jer će Murov zakon masovne prismotre potrajati.

Algoritamski zatvorenik, Bill Davidow, The Atlantic, 09.01.2014.

Preveo Ivica Pavlović