Zanimljivo je to: preko dve decenije od njenog krvavog i gnusnog raspada, drzava koje niti vise ima niti postoje bilo kakve stvarne indicije da ce je u sagledivoj buducnosti opet biti, izaziva ogromno interesovanje, pa makar i negativno, i to ponajvise kod – nacionalista. Neobicno, apsurdno? Ma, jok: upravo je Jugoslavija, dok je postojala u svom vrlo materijalnom i opipljivom obliku, bila zlatni majdan za nacionaliste svih vrsta, jer je mogla da funkcionise kao zivi i prisutni, otuda i unutar tog diskursa ubedljivi krivac-za-sve; sad kad je nema, sve to nekako deluje jadno, bas svaki i bas svaciji nacionalizam se sveo na svoju mizernu i duhomornu sustinu, i jedino sto bi ga moglo oziveti jeste – vaskrs Jugoslavije! Avaj, kako toga nema, onda se valja obracunavati s avetima u nedogled, mada to dzilitanje privlaci sve manje i manje publike. To znaci da je i sama Jugoslavija zapravo, jednom istorijskom transmutacijom, pobegla od pogibelji i nasla sigurno skloniste u onim podrucjima nase svesti i samoosecanja, nasih privatnih i drustvenih istorija, nasih opredeljenja i ukusa, gde joj ovi vise ne mogu nista.

Teofil Pancic, Golgota i vaskrs Jugoslavije, Vreme, 8. avgust