Ono čime se German bavio ceo svoj rediteljski vek i u čemu je dostigao savršenstvo je drobljenje ogromne sovjetske istorije na bezbroj pojedinosti i detalja i ponovo sastavljanje autentičnih delića u novi filmski život. Njegov kadar bio je do pojedinosti planiran, pretrpan vernim detaljima, naizgled slučajnim prolaznicima, nevažnim replikama, šumovima, kojima je popunjavao drugi, treći, četvrti plan, uvodivši tako planove do beskonačne perspektive… Pri tom, German nikad nije pretendovao na iznošenje velike istine – o ratu, na primer. On je verovatno smatrao da istina o ratu i ne može da se razume i iskaže, da je takav poduhvat unapred osuđen na stvaranje još jednog mita. Međutim, moguće je reći istinu o tome kako ljudi umiru u ratu – baš onako kako i žive: obično, bez povika za Domovinu, za Staljina, ili za Treći Rajh, Hitlera. Moguće je reći istinu o tome da ljudi žive jer moraju da prežive, i umiru jer nisu imali sreće – metak ih je sustigao. A metak sustiže bez obzira da li je ispunjen važni zadatak kako bi se osujetio plan okupatora, ili se iz očaja potrčalo za kravom muzarom, ili je trebalo ukrasti konzerve sardine da bi se nahranio odred… Istina leži upravo u tome kako se pije čaj uz umakanje prsta u šećer, kako se pričaju vicevi o Hitleru, kako komandir čete odmara – sa nogama potopljenim u bačvi sa toplom vodom. I upravo zbog toga je German osporavan i zabranjivan.

Film Kontrola na putevima zabranjen je zbog „apstraktnog humanizma“. Previše izdajica, onih koji su prešli na nemačku stranu da bi preživeli, previše ruskih zarobljenika Nemci odvoze teretnim brodom rekom (snimani su pravi zatvorenici radi što vernijeg i u rezultatu vrlo potresnog grupnog portreta). Prikazano je petsto ruskih zarobljenika u jednoj sceni filma naspram 5 miliona stvarnih ratnih zarobljenika, koji u vreme nastanka filma (1971) još nisu bili rehabilitovani. Osim što je film cenzurisan, smenjen je upravnik Lenfilma, a German je morao biti kažnjen. Nije mogao da bude izbačen iz partije, pošto nije bio njen član, pa je kazna glasila: vratiti sva sredstva koja su potrošena na snimanje filma. Novac je vraćen tako što je obustavljena gradnja stanova za filmske radnike. Naravno, ovim je trebalo da se navuče mržnja kolega na Germana, ali kako je sam svedočio – to se nije desilo. Germanovi saradnici i savremenici uvek su bili svesni njegove veličine, uprkos legendama o njegovom perfekcionizmu, o Germanu kao teškom saradniku. Zanimljiva su svedočanstva pojedinaca da je umeo da prekine snimanje jer glumac ne nosi sokne iz epohe, ali isto tako direktor fotografije Vladimir Svetozarov ga pamti kao jedinog reditelja koji je sam odlazio u fundus rekvizite i dugo i detaljno se bavio njegovim odabirom.

Aleksej German, Kontrola na putevima, Kinoteka, 9. maj