Otkako sam rano jutros dosao u grad, nisam se vise vracao u hotel. Danas je bio poslednji Prado za ovu priliku jer je muzej nedeljom posle podne zatvoren, a ja, opet, nedeljno prepodne nameravam da provedem na buvljoj pijaci.

Ceo radni dan u Pradu, skoro sedam sati bez pusenja, da sam sebi ne poverujem.

Kolekcija flamanskih majstora nije tako velika po obimu, koliko je znacajna po broju remek-dela. Od deset slika Rogira Van der Vejdena nijedna nije osrednja, a centralno delo Skidanja s krsta najlepsa je i najpotpunija slika koju sam od ovog umetnika video. Rec “najlepsa” sasvim je neprikladna. Slika je cak ruznjikasta. Zdepasta i bez vazduha, s tako bezdusnim iskoriscavanjem svakog santimetra na platnu da bi se smestilo sto vise figura, da covek ima osecanje da se ucenici scene oko mrtvog Hrista jednostavno guse. Ali sve sto je na prvi pogled mana, pretvara se, kroz malo pazljiviju analizu, u neslucene vrednosti. Slika odise snagom i otkriva nezaustavljivu volju umetnika da isprica veliki bol ljudi za izgubljenim bogovima. Hristos je nesumnjivo s one strane, onesvescena Bogorodica kao da je krenula za sinom, dok su sve ostale licnosti na najvisoj tacki ocajanja, onoj kad se covek realno priblizava Bogu.

Brojgel je ne samo neuporedivo bolji i ozbiljniji slikar nego je i odgovorniji saljivdzija od Hijeronimusa Bosa.

Stari su majstori retko potpisivali slike. Pa i kad bi ih potpisali, cinili su to diskretno, jedva vidljivo, u jednom uglu platna. Hijeronimus Bos potpisuje svoja dela napadno krupnim, stampanim, iscifranim slovima komponovanim u sam centar slike da se ime prosto baca u oci. Nadrealisti svih vremena i nivoa, bez izuzetka nasrtljivi kao muve, gaje pateticnu ljubav prema sopstvenoj licnosti.

Sto se tice mojih privatnih nesporazuma s Gojinim slikarstvom, posle nekoliko dana provedenih u Pradu, opet je sve po starom. Iz zamki koje je ovaj slikar postavio drugim slikarima, ocigledno, ne moze da se izadje. Mozda bas slikar ovog vremena (u kojem je pred pustosenjem “antislike” i likovnog relativizma trebalo, takoreci u panici, spasavati cetke i dusu) nema ozbiljninih razloga da kriticki i kritizerski gleda na Gojino delo. Seljacina i demokrata porastao u bedi i otporu, Goja ce ostati verovatno, neokrnjeni idol svima koji umetnost shvataju prevashodno kao moralni cin.

Velaskezova Vulkanova kovacnica, na neki nacin, usudjujem se da zabelezim – otkriva jedinu slabost koju je ovaj genijalni i u pogledu slikarskog izvodjenja nedostignuti majstor imao. Rec je o kompoziciji! Velaskezova kompozicija je staticna i ne tezi ni Bogu ni zemaljskim brigama i poslovima. U recenoj slici nekoliko paralelnih vertikala, obrazuju u stvari, neko monotono horizontalno kretanje. Kao poredjane sibice u stroju. Pa i u ostalim slikama gde je kretanje harmonicnije a povezivanje planova koncipovano sa vise sarma i duhovitije, princip “redjanja” otkriva se kao osnovna kompoziciona sema. U njegovim slikama treba uzivati izbliza – onda se oglasi cela raskosna skala poteza, od najdelikatnijeg dodira suvom cetkom do odlucnog nanosa boje punom cetkom, koji podseca na fugu u muzici.

Poslednja dva sata u salama sa El Grekom. Kad umetnik prestane da se bavi majstorstvom, znaci da se odlepio od tastine ovog sveta. Tek od tog trenutka umetnost je sposobna da opstane u prostoru ideje i, narocito, u prostoru – morala! Mozda bas u prostoru morala umetnicko delo doseze sopstveni cilj, pravi smisao postojanja, postaje apsolutno Mislim da umetnike ne treba zvati majstorima. Ta kvalifikacija ponistava cilj njihove profesije. Majstori su vodoinstalateri, drzavnici, kuvari…

Sto su dobri sendvici s prsutom u Madridu. Idem da setam!

Mica Popovic, Putopisni dnevnici, Terasa kafane na Placa Major, subota, 9. septembar, 1978.