Šta se dogodilo u Segedinu?

Izbegavam utakmice godinama jer ne mogu da se isključim kao većina publike i okrenem glavu od svega što je tu prisutno, a potpuno je suprotno mojim vrednostima. Otišao sam u Segedin zato što nisam u prilici da svoje prijatelje podržavam ovde u Beogradu jer ne želim da delim tribinu sa kriminalcima koji se kriju iza kluba i gotovo očajničke potrebe svih nas za malo ponosa i dostojanstva koje pronalazimo u pobedama sportista koji su uspeli uprkos Srbiji, a ne zahvaljujući njoj. Zašto je slika svake priča o Kosovu glava bez vrata sa dosijeom ambicioznijim od onog koji su u tim godinama zajedno imali Arkan i Legija? Zašto se sa srpskim patriotizmom upoznajemo u euforiji bezvrednih naslovnih strana koje lepimo po raspalim šleperima, propalim kancelarijama, jazbinama kraj reke ili na ćošku ulice, u kojima se jeftino i loše pije do iznemoglosti. I zašto se uvek, bez izuzetka, baš uvek sa tom slikom rastajemo poniženi i zatečeni istinom koju nismo videli, a koja nam eksplodira u lice sa musavih strana crne hronike?

Naišli smo dva sata ranije s prijateljem kako bi nas sproveo putem do banje u kojoj se igra utakmica Lige šampiona iako Garmin navigacija još nije čula za nju. Usput smo stali kraj nekog ni po čemu posebnog restorana i odjednom se našli u situaciji bez izbora, koja je ta dva pontona i par kvadrata učinila važnijim od Zvezdinog evropskog uspeha, a periferiju Segedina ravnopravnom sa istorijskim Briselom u svim vestima. Nijedna ružna reč s naše strane nije rečena, nijedan paničan ni ishitren gest. Bili smo vrlo mirni do prvog udarca, a nakon toga – onakvi kakvi jedino i možemo da budemo – odlučni da se borimo za svoj život. Potcenili su nas svi koji su napali, jer nas nikad nisu razumeli. Danas kad čujem šta pričaju po gradu, mislim da i oni sad vide razliku između mojih prijatelja, Jelene i mene i onog s čime se inače sreću. To nisu bile prve batine u mom, ali ni u životu svih koji su tog popodneva bili kraj mene. Gazili su me Miloševićevi kordoni, kao što su godinama gazili sve oko mene, čitav moj svet. Ne bih stigao do tog Segedina da sam bio kao što su oni mislili da jesam. Nikada se nisam povlačio i pravio kompromise. Niko od nas. Da bismo živeli morali smo da preživimo sve što nas je uništavalo. I zato je reakcija bila ista kao u Kolarčevoj ‘97, na Brankovom mostu ‘99, Petog oktobra, 12. marta. Ista za Badžu, DB, Legiju, JSO, zemunce, hijene, sve. Ne možemo da pristanemo na njih. Mi smo dva sveta i zato nismo mogli da prihvatimo pravila rulje koja se sama sebi dokazuje tako što linčuje one koje u tom trenutku smatra lakim plenom. Moje okruženje i danas čine ljudi koji su uz mene bili i pre 20 godina. Tih nekoliko divnih prijatelja je zapravo uz mene i zato što misle da im je obaveza da u našem zajedničkom životu troše svoj život, a štede moj. Zato je Srđan unakažen. Ne greškom, nekim pukim slučajem, nego zato što i danas veruje da moji ratovi nisu samo moji, baš naprotiv, i da je red da i njih delimo kao i sve drugo u životu. Preko mene se bacila Jelena. Pola svog života je sa mnom u tom živom blatu, u kom smo prve zajedničke dane provodili tako što smo se selili iz stana u stan, nakon dojava da nismo bezbedni ili posle nekog napada na nas, kada su bombe dizale u vazduh automobile ispod prozora stana u kom smo živeli u Avalskoj, i kada nisu eksplodirale pod nadvožnjakom koji smo prelazili kod Banovaca, i kada je Zoran ubijen i kada su prvi put, pored mene i nje, počeli da prete i našoj deci, Jelena je davala sebe, a štitila mene.

Naravno da to što se desilo nema veze sa Zvezdom. To su kriminalci, talog našeg društva, moralne nakaze, ološ koji truje našu decu dilujući im narkotike, koji reketira one koji još mogu da stvore nešto u Beogradu, preti tužiocima i sudijama, sačekuje i puca u leđa policajcima koji još služe zakonima ove zemlje. Naravno, s velikom političkom podrškom. Oduvek su bili tako nasilni jer je nasilje bilo političko sredstvo koje se koristilo ili se nije koristilo po potrebi.

Poslednjih petnaestak godina navijači su prestali da budu navijači i postali paravojna formacija koja služi za terorisanje po potrebi i uvek na kraju izmiče kontroli. Nećete naći primer u širem prostoru od ovog našeg da je navijačka grupa nasrtala na majku četvoro dece. Oni su se tukli sa mojom Jelenom koju nikad u životu nisu videli, nikad im nije ništa uradila, ni tog dana, osim ako neko ne misli da je njena odgovornost u tome što je bila spremna na sve da zaštiti čoveka kog voli i s kojim deli svoj život. Te pojave nisu nastale same od sebe. Uporišta toga su previše široka da bismo mogli da ih ignorišemo i pojednostavljujemo.

Kako tumačite tišinu unutar određenih političkih krugova? Da li je normalno da predsednik jedne parlamentarne stranke bude napadnut, a da se ne oglasi npr. predsednik Skupštine i ne osudi napad?

Ćutanje stranaka na vlasti, pre svih SNS-a, ne tumačim samo kao jasnu podršku tim navijačkim grupama već i kao njihovu nemoć. Vođa te grupe je osoba iza koje je 40 krivičnih prijava, vrlo dobro poznata policiji, hapšena zbog iznuda, nanošenje teških telesnih povreda, napada na službena lica, osuđena na osam godina pa pomilovana predsedničkom voljom pre nekoliko meseci, sa svojom privatnom vojskom koju čine deca odrasla u beznađu, deformisanog pogleda na svet koji je posledica pogrešnog sistema vrednosti u kojem su odrastali, sa roditeljima bez posla, pred koje ona izlaze s evrima zarađenim u dilovanju, ili spremnosti da se bezumno nekom puca u leđa i tako izbori pozicija i status u tom privremenom krugu u kom život ne traje predugo.

Mi sad vidimo svoje pravo lice, upoznajemo sami sebe, ne možemo da pobegnemo od onog što jesmo. To lice su gledali neki drugi, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, i opisivali ga jezikom koji smo mi smatrali uvredljivim i pogrešnim. Danas sami o sebi govorimo onako kako su nekad drugi govorili o nama i zato je ovo trenutak u kom moramo postaviti fundamentalna pitanja, koja ne smeju ostati po strani. Odgovore na njih pre svega treba da daju oni koji su na vlasti, a oni nemaju snagu za tako nešto. Koji je cilj Srbije? Koja je uloga vas i mene i svakog čoveka koji živi na ovom prostoru? Gde je perspektiva za naše porodice, mir do kog dolazimo tako što znamo da je pred nama uloga koja je napisana za nas? Ja ne živim onako kako sam želeo. Postao sam političar, a od politike sam bežao i prezirao je. Mislim da danas nema mnogo ljudi koji za sebe mogu da kažu da se osećaju komforno jer su u poziciji koju su tražili. Tako iščašeni mi ne možemo ništa drugo osim da grizemo sami sebe i da režimo jedni na druge. Zato nema kompromisa s Hijenama. Svako može da vam puca u leđa i da vam stavi bombu pod automobil, ali nemate prava da ikome date svoju dušu. Za mene je to u ovom trenutku presudno. Kako pronaći mir i spokoj za svakog od nas uz pravo da budemo različiti, da budete gej ili pop, japi ili neki nezainteresovani klinac s ambicijom da živi od danas do sutra.

Da li ste zadovoljni reakcijom policije?

Postoji razlika između policije i policajaca. Srbija je u slobodnom padu i to predugo traje. Davno smo izgubili pravo da se ponašamo kao većina normalnog sveta u kojem se podrazumeva da je država, a ne lična izdržljivost stena na kojoj gradite svoj život. Kao sistem, srpska policija ne može previše da se razlikuje od same Srbije. U većoj ili manjoj meri sve oko nas je deo privremene scenografije koja traje koliko i oni koji su vlast. Zato danas, u institucionalnom smislu, mi nemamo policiju, nego radne grupe koje po pravilu vikendom love veštice po Srbiji i bilduju rejting Vučiću bacajući na lomače sve što donosi slavu od Miškovića do Sartida. Istovremeno svojom politikom, jezikom i ciljevima svi oni takvi kakvi jesu daju legitimitet svakoj vrsti nasilja. Nasilje desničara tolerišu kroz suspenziju ustavnih sloboda na kojima je zasnovana ideja nacionalne, verske, rodne, seksualne, svake ravnopravnosti. Političko nasilje afirmišu kroz kriminalizovanje svakog ko nije sa njima. Istovremeno pojedinci u toj policiji i takvoj državi čine sve kako bi mi makar povremeno mogli da se osetimo kao ljudi iza kojih je država. Oni koji su i do sada radili svoj posao u policiji daju sve od sebe kako bi se konačno stavila tačka na ideju i ljude koji misle da zakoni za njih ne važe, dok istovremeno njihovi šefovi balansiraju između mene i svega što je protiv mene.

Da li mislite da u društvu postoji previsok stepen tolerancije nasilja i da postoji jedna nit koja spaja slučajeve kao što su Crna Reka, sprečavanje Parade ponosa, neredi u Đenovi, primeri nasilja nad ženama, tretman koji je u medijima imao masakr u Velikoj Ivanči, sve do ovog napada na vas?

Do Velike Ivanče smo stigli kroz nametnutu moru Velike Srbije. Svi smo deo toga. I kad sa zgražavanjem posmatramo te scene, prećutkujemo ili o tome pokušavamo da govorimo – deo smo toga. Vreme koje smo živeli i preživeli nas je užasno deformisalo i možda toga drugi nisu svesni, ali ja jesam, između ostalog i kroz taj mir koji nas je pratio u situaciji u kojoj je bio ugrožen život svakom od nas, uz rešenost da opet vodimo ratove koji su najmanje lični, kroz potrebu da još jednom kažemo društvu istinu, iako društvo ne želi da nas sluša jer ne smatra tu istinu važnom.

Kad smo kod istine, LDP je od početka bio za prihvatanje Ahtisarijevog plana,zbog čega je platio cenu u vidu satanizacije i kačenja epiteta “izdajnika”.Ono što je potpisano u Briselu vrlo je slično Ahtisarijevom planu. Da li je zamislivo u našem političkom životu da vam oni koji su to uradili sad priznaju da ste bili u pravu?

Meni se svakoga dana dešava da srećem ljude koji mi govore da sada razumeju ono o čemu sam govorio. Ali i danas, pošto ih saslušam, vidim da nas Srbija do kraja ne razume. Kada smo razgovarali o Ahtisariju, mi nismo stavljali tačku. Mi smo pred sobom imali viziju jedne zemlje. I kada danas Dačić ili Vučić, manje ili više trapavo interpretiraju naše stavove, oni nisu na našem tragu. Oni su i dalje na šinama Miloševićeve Srbije, jer probleme rešavaju kao i on, uskraćujući društvu pravo da dođe do odgovora na pitanje kako nam se sve to desilo. Traganje za tim odgovorom bi društvo dovelo do nepobitne konstatacije da je sve ono što nam se desilo posledica velikih političkih grešaka upravo onih koji danas, bežeći od tih grešaka, nama uskraćuju pravo da o svemu tome razgovaramo. Dačić, Vučić ili Nikolić rešavaju problem Kosova na isti način na koji je Milošević rešavao probleme po Hrvatskoj i po Bosni. Onda se samo postavlja pitanje gde je sledeće Kosovo. Sada, pošto više nema ni ustaša ni balija ni Šiptara jer smo ostali smo sami sa sobom. Treba pronaći nekog novog neprijatelja i povesti društvo u neki novi unutrašnji sukob, koji će onda biti paravan i opravdanje za čitav niz slabosti i tu tragičnu nemoć naše zemlje da se fokusira na sebe, definiše svoje ciljeve i da ih na racionalan način ostvari.

Podela na izdajnike i patriote je nametnuta. Kad pogledate istoriju našeg društva videćete da su najviše žigosani oni koji su najviše dobra želeli ovoj zemlji. Oni su unapred podelili te karte i ne dopada im se ideja da mi opet uzmemo taj špil i promešamo sve to do neke nove podele. Kako se može podvesti pod patriotizam laganje svog naroda? Kako može biti izdajstvo spremnost da se društvu kaže istina? I da se onda sa tom istinom, takvom kakva je, loša, pronađe neki izlaz?

Pomenuli ste kontinuitet sa politikom koju je vodio Milošević. Da li vam se čini da je na delu pokušaj ili tendencija da se Peti oktobar svede na neku vrstu incidenta i anomalije?

Velika razlika između Srbije pre 5. oktobra i ove Srbije danas je razlika između autoriteta Miloševićevog režima i ovog današnjeg. Milošević nas je ubijao, ali bilo je nezamislivo ono što je danas opšte mesto naše politike – banalizacija do nivoa u kojem je sve relativno. Milošević nije bio neko ko vas zabavlja pevajući Miljacku. Milošević je bio čovek sa velikim autoritetom u zemlji, ličnost koju je pratila odgovornost pod kojom je na kraju propao… U tom vremenu, imao sam utisak da je on neko ko kontroliše događaje. Makar na unutrašnjem planu. Danas se ne osećam tako, baš naprotiv, čini mi se da oni koji vode zemlje ni sami ne znaju sta će sa sobom i nama. Kada je Milošević zbog Dejtona odlučio da menja svoju politiku, promenio je i odnos Srbije prema Republici Srpskoj, prema Karadžiću i Mladiću. Kada su Nikolić, Dačić i Vučić odlučili da, zbog toga što su u slepoj ulici, praktično urade sve ono što su bili dužni da urade mnogo ranije, a nisu hteli niti su to dopustili bilo kome drugom, a tu pre svega mislim na suočavanje sa tom kosovskom realnošću, oni su to sveli na kabinet Ketrin Ešton, u kojem se manje ili više slažu sa Tačijem, dok se istovremeno naši narodi gledaju iz sve dubljih rovova.

Danas lideri Srbije ne kontrolišu ni svoje najbliže okruženje, a ljudi su koji vode zemlju. Zbog toga smo izloženi paradoksalnim situacijama: Dačićevom obaranju ruke sa nekim maratoncem pred Beogradski maraton ili SMS-ovima kojima nas Vučić uverava da je u teškoj situaciji. Pa ja znam da je u teškoj situaciji, ali mu prete oni koje je on stvorio, a koji nisu stigli da se promene i ne mogu da razumeju promene koje je on razumeo ili kojima je možda sklon u ovom trenutku.

Mene ne čudi stav Dačića, Nikolića i Vučića o Petom oktobru. To što u njihovom ponašanju nema respekta prema tom datumu je najmanji problem ove zemlje. Mnogo je veći problem činjenica da su Peti oktobar obesmislili oni koji su bili njegovi akteri i protagonisti. I da je čitav niz grešaka i beskrajna politička glupost zapravo Srbiju srozala na onaj nivo na kojem je normalno da joj Dačić u lice kaže: ‘Lagao sam vas pa šta’, a Vučić ponudi svoju verziju srpskog modernizma, koja zapravo nevešto prikriva uspostavljanje, praktično, diktature u društvu.

Gde vidite znake diktature?

U našoj stvarnosti. Diktatura svoje uporište gradi na moćnom pojedincu i njegovoj volji, a ne na snazi institucija i poretku koji je zasnovan na zakonima. Ne postoji nijedan političar u Evropi sa tako širokom agendom kao što je to Vučićeva. I istovremeno sa tako mnogo slobode i prava da mu niko ne postavi pitanje odgovornosti i nedostatka rezultata. Ako ste vi koordinator službi bezbednosti, ko je odgovoran za eksploziju nasilja u našem svakodnevnom životu? Ako vi upravljate radom Saveta za nacionalnu bezbednost, ko je odgovoran za haos u tim službama? Za haos u policiji? U kojoj to zemlji komandant žandarmerije polemiše sa tabloidima preko Fejsbuka? U kojoj to zemlji pitanje direktora policije postaje pitanje života i smrti, opstanka vlade, kao što je bilo ovde kod nas? U kojoj zemlji se prebijaju vodeći političari, nevažno da li se sa njima slažete ili ne? Zašto Vučić ćuti o događajima u Segedinu? Zašto ćuti njegova stranka? Ja bih mogao da razumem da ćute i o svakom drugom nasilju, ali oni to ne rade. O ovom ćute zato što su zatečeni. Oni stoje iza Hijena i danas. Zbog toga su protesti koji prate sporazum u Briselu Diznijeva animacija u odnosu na ono što smo mi preživeli u Segedinu. Na kraju će najjača reakcija na sporazum sa Prištinom biti obračun u jednoj čardi na Tisi kraj Segedina.

Da li ste ikada gledali Miloševića na svim nacionalnim kanalima u istom trenutku? Gostovanja Aleksandra Vučića se prenose kao da reprezentacija igra finale svetskog prvenstva u fudbalu. Pre dve nedelje su tri televizije sa nacionalnom frekvencijom prenosile isti intervju. Televizijske šeme se menjaju. Nedelja uveče je uvek bilo vreme za domaću TV sapunicu. Bolji život po ko zna koji put. Odrasli smo uz takav program. Dnevnik u 19:30, pa nešto naše pred spavanje. To su poštovali i Milošević i Koštunica i Tadić, Zoranu nikad na pamet nije palo da mrači sa svake ozbiljnije frekvencije…

Postoje neka pravila koja izvan politike uređuju naš život. U slučaju Vučića ona se ne poštuju. To je loše za zemlju, ali i za njega, postao je paravan za svaku vrstu lične ambicioznosti bez pokrića, a ljudi sa takvom osobinom su u ešalonima iza njega. On je otišao korak dalje od Tadića koji je bio i predsednik i premijer i svaki ministar i sudija i tužilac i policajac… Vučić će, ako ne shvati da greši, biti proglašen za šestu Zvezdinu zvezdu, veću od prethodnih pet zajedno, a onda će mu ljudi reći “dali smo ti sve, daj i ti nama”…

Da li je onima koji su sada opozicija, politička supstanca oduzeta onog trenutka kada je Aleksandar Vučić rešio da postane evropejac? Do tada su glavne razlike između ta dva politička bloka bile Evropa i Kosovo. Danas deo elita koje su bile naklonjene jednom bloku podržava drugi.

Koliko god da je ta konfuzija nešto što nas danas opterećuje i što relativizuje i to malo vrednosti koje su opstajale u toj našoj opskurnoj svakodnevici, mislim da je to dobro. U jednoj normalnoj zemlji ne mogu postojati tako krupne razlike kao one koje su postojale u prošlosti u Srbiji. Meni nije problem to što oni danas šminkaju svoje ličnosti. Mislim da to u perspektivi otvara šansu za nas. Jer u situaciji u kojoj konačno dođemo do jasnih ciljeva pitanje će biti ko je sposobniji da nas do tih ciljeva dovede, umesto sudbinskih dilema što je bio slučaj do sada.

Što se tiče onog što vi nazivate elitama, slažem se da ti ljudi jesu deo srpske elite i da su upravo onakvi kakva je ta elita – nesposobni, neiskreni i po pravilu previše lični. Mislim da je, na primer, Nenadu Prokiću bilo lakše da kaže – ne mogu više da čamim, večnost sam proživeo čekajući da ljudi progledaju, na kraju se ja osećam kao slepac, hoću novu šansu, tražim je kod Vučića, želim da budem ambasador i radim za svoju zemlju, tražim mesto u njegovom kabinetu da bih iz centra vlasti sutra nešto pokušao. To bi bilo fer i meni OK. Svakako bolje od jeftinih i, nažalost, ponižavajućih izgovora kojima je u meni tražio nešto što ne postoji kako bi mu to bilo opravdanje za ono što hoće da uradi. Prokić je moj profesor i meni je bilo tužno dok sam ga gledao kako pokušava da se iskrade iz zgrade vlade dok ja pred 30 kamera dajem izjavu nakon konsultacija sa Ivicom Dačićem. Ova vlast samu sebe podvaljuje Srbiji predstavljajući se drugačijom nego što jeste, žulja ih sopstveni identitet, pa bi da uskoče u našu kožu, a smokvin list je super ako ga pridržavaju oni koji su do juče bili deo mog sveta. To je previše ozbiljan kompleks za svakoga ko sebe smatra ozbiljnim. Istovremeno mi se čini da je na toj drugoj strani, suprotnoj od mene, mnogo potencijala koji se ne koristi, a upotrebljiviji je od elite u transferu zbog toga što je fokusiran i govori o pojavama, a ne o pojedincima. Kada sam slušao rečenice Emira Kusturice kojima je opisivao Srbiju nakon te ostavke na Mokroj gori, izgledalo je kao da citira Biljanu Srbljanović ili mene. Ako govorimo o Kosovu, ne govorimo o jednoj teritoriji, već o jednoj unutrašnjoj anomaliji, o velikom deficitu pameti i nespremnosti da se prihvati pamet nekog drugog u nedostatku lične.

LDP će podržati sporazum u parlamentu?

Mi ćemo podržati taj sporazum, zato što bi onaj pred kojim bismo se sutra našli bio lošiji od onoga pred kojim smo danas. Srbija treba da ga prihvati, ali ne sme da ostane na tome. Treba da odgovorimo na pitanje ko je odgovoran za propuštene šanse, napraviti analizu kako smo grešili i to učiniti jasnim za svakog čoveka koji živi u ovoj zemlji. Nije moralo tako. Nisam osetio niti verujem da je bilo ko u Srbiji osetio olakšanje i sreću nakon vesti iz Brisela da je postignut sporazum. Mi smo generacija koju su stigli računi prethodnih. Za razliku od njih, mi smo imali priliku da učimo na njihovim greškama. I luzeri smo. Ne postoji nijedan evropski narod koji je sebi uradio to što su sebi uradili Srbi. I kada u Briselu potpisujemo taj sporazum, mi sebe kažnjavamo zbog toga što nismo spremni da pogledamo tu Srbiju i kažemo kakva je ona danas. Onda, svima koji su to ludilo preživeli, da ponudimo jednu viziju koja će uneti neophodni mir, a taj mir se ne gradi na punom novčaniku, već na osećaju da ostavljate nešto bolje svojoj deci i da je ono što je pred vama sjajnije od onoga u čemu ste danas ili u čemu ste bili juče.

Ali, sadašnja vlast je ta koja je postigla dogovor sa Prištinom, dovela taj proces do kraja. Srbija će sada najverovatnije dobiti datum pregovora sa EU.Sa te strane izgleda da joj se nema šta zameriti?

Ne zameram im ni ja što su potpisali sporazum, ali im i ne dozvoljavam da nas varaju… U pregovore sa Hašimom Tačijem su ušli da bi konsolidovali vlast do koje su došli slučajno ili makar zahvaljujući Borisu Tadiću. Svakako ne zato što su bili sposobni da formulišu program i za njega dobiju jasnu podršku. Naučili su lekciju, shvatili da niko ne može opstati u Srbiji bez kakvog-takvog sidra u Evropi. Da smo se mi pitali, on bi bio potpisan mnogo ranije. Nepotrebno su zatrovali život u zemlji tim svojim junačenjem, tom jadnom koreografijom pružanja istorijskog otpora ili odbijanja da se kapitulira. Dačiću sam rekao: “Ne možete dva puta kapitulirati, predsedniče vlade. Kapitulirali ste 1999. godine. Čemu opet taj jezik i te reči?” I gde je onda suština? Mi svoju šansu i korist ne treba da tražimo u tom sporazumu, jer nje nema ni za koga drugog osim za Nikolića, Dačića i Vučića. Naša korist je u činjenici da nam se otvara prilika da se pomerimo dalje od života u kosovskom mitu. A o tome se uopšte ne govori.

Žarko Puhovski kaže da sporazum nije kraj, već kraj početka kojim je omogućeno zemljama Zapadnog Balkana da krenu dalje u važne političke procese koji ih čekaju. Da li i vama tako izgleda?

Hajde da napravimo korak od ove naše svakodnevice i sa takve distance pogledamo ovaj prostor. Makedonija – nedovršena država, Kosovo – nedovršena država, Srbija – nedovršena država, Bosna – nedovršena država. Milioni koji su preživeli dvadesetogodišnju agoniju, taoci su tog stanja. Konflikti koji su privedeni kraju nisu okončani zato što smo mi shvatili da smo u nečemu grešili ili neko drugi, nego zato što smo potrošili sve svoje potencijale i više ne možemo.

Mislite da nema udela međunarodne zajednice u tome što konflikti nisu okončani?

Naravno da ima. Ali, mi sami sebe ne možemo da razumemo. Kako onda može to da učini neko u svetu? Međunarodna zajednica nikada nije bila prepreka za neku normalnu politiku u regionu, ali način na koji su oni neke situacije rešavali nam je definitivno otežao naš položaj. Ali to je logična pozicija u koju smo mi doveli sebe i svoju zemlju. Mi nismo imali krajem 2002. i početkom 2003. godine razumevanje sveta kada je Zoran hteo da rešava problem Kosova. Mislim da bi svima bilo bolje. Uostalom, i Tači je rekao da bi svima bilo bolje da je sagovornik kosovskih Albanaca bio Zoran Đinđić kao predsednik vlade, a ne rigidni Koštunica. I svetu bi bilo lakše da u takvim okolnostima asistira u pronalaženju održivog rešenja. To nije bilo moguće, prioriteti su bili drugačiji. Mi smo svoje prilike prokockali, a danas su ti prioriteti mnogo drugačiji nego što to mi mislimo i što smo spremni da prihvatimo. Svoj značaj smo godinama gradili pre svega kao troublemakeri i kao društvo koje je pretnja regionu. Danas smo mi pretnja samo sebi. I zato svet ne interesuje šta je ono što se dešava u Srbiji.

Kako vam izgleda reakcija vlasti i Nikolića na deklaraciju o Vojvodini?

Reakcija je neodmerena, histerična, dokaz da su njihove transformacije privremene i neuverljive i vidim je kao rezultat potrebe da se kompenzuje taj patriotski deficit u kom su se našli zbog Kosova. Sve ono što ne mogu da kažu Tačiju, rekli su Bojanu Pajtiću.

Što se tiče Demokratske stranke, ona nikada nije imala senzibilitet za značaj moderno organizovane države, a kroz to i razumevanje za Vojvodinu. Nama je Vojvodina oduvek bila izvor potencijala koji je preduslov ozbiljnih promena u čitavom društvu. Ostalo je previše Miloševićevog otrova u svakome od nas. Ljudi svako pominjanje vojvođanske autonomije doživljavaju kao napad na Srbiju. Vojvodina je strašno propala i više nije ni potrebno tragati za okidačem unutar nje same. Ona više ne može ovako. Ta deklaracija je pucanj u prazno, ona je bez suštine, ona jeste jedan politički pamflet, ali ona nije bez značaja, jer i takva kakva je ukazuje na stanje u kakvom se Vojvodina nalazi. Ona je razbila tu maglu i kristalizovala poziciju Vojvodine i odnos Srbije prema njoj. Što se tiče teze na kojoj se tako mnogo insistira, da je otvaranje pitanja unutrašnjeg uređenja Srbije zapravo razbijanje zemlje, u tome vidim dokaz nemoći ljudi koji danas vode Srbiju.

Bili smo 2006. godine usamljeni u kritici ustavne reforme zemlje. Danas, nisu spremni da ga poštuju i kažu da je u Ustav upisana laž. Šta onda uređuje naš život? Hijene sa jedne strane i njihova spremnost da pređu svaku granicu i sa druge strane naša sposobnost da se tome suprotstavimo i nekako preživimo? Mislim da to nije život koji zaslužuju ljudi u ovoj zemlji. Tome moramo ponuditi ozbiljnu alternativu.

Gde je ključ vašeg nesporazuma sa DS-om?

DS misli da je dovoljno najuriti nekoliko ministara iz skupštinskih klupa kako bi ponudio svoje novo lice Srbiji. To je logična posledica, proistekla iz onoga što su uradili naprednjaci. Ako Nikolić može da skine Šešeljevu potkošulju, a Vučić stavi naočare i kaže da čita Vebera, onda i demokrate mogu da kažu “šta je bilo – bilo je”. Nema više Dulića, Petrovića i Cvetkovića, mi smo neki novi ljudi. Taj nesporazum treba da dobije svoj epilog i on će ga dobiti. Voleo bih da do njega dođemo kroz spremnost Demokratske stranke da razgovara i uvaži da je u ovom trenutku potrebno formiranje političke alternative. Ne rat sa Vučićem i Dačićem, nego definisanje odgovora na sva ona pitanja od kojih oni beže. Možemo doći do toga ili ići drugim putem koji je propast DS-a. Naravno da nam to ne odgovara, jer nas udaljava od poslova koje želimo da uradimo. I tu nema ničeg ličnog.

Ali tu je nemogućnost da sada sarađujemo, velike su razlike u reagovanju na ključne političke događaje, od podrške Rezoluciji o Kosovu, pa do reakcije na briselski sporazum. Šta znači poruka DS-a: “glasaćemo za sporazum ako kažete da ste priznali nezavisno Kosovo”? Vučić i Dačić nikada neće reći da su priznali nezavisnost Kosova, DS će ispasti luđi od njih, a mi nasukani sa 15 poslanika. Želimo da budemo efikasni političari, ne da propovedamo kao apostoli. To ne može previše dugo da čeka. Mislim da su ovo dani kada o tome treba vrlo otvoreno razgovarati i poslati DS-u i javnosti vrlo jasne poruke, na isti način na koji smo to uradili 2000. godine kada smo ušli u izbore bez Draškovića zbog toga što nije imao senzibilitet za to vreme na isti način na koji je to danas slučaj sa Đilasom.
Cedomir Jovanovic, Zasto me napadaju hijene, Vreme