Jedan od razloga zbog kojih sam prestao da pišem satirične programe za televiziju je stvarnost koja se toliko iskrivila da je postalo nemoguće karikirati je. Kao što bi projekcija porno-filma jednog vladike za članove Svetog sinoda bila za većinu publike neuverljiva i najverovatnije uvredljiva metafora o stanju u Crkvi, tako bi i navijačka grupa po imenu „Hijene” u nekakvoj satiričnoj fikciji bila dokaz previše banalnog rukopisa autora. Ipak, prošle srede, na čardi u Segedinu, sreo sam tu grupu navijača Crvene zvezde koji su svoj ogranak, po sopstvenoj želji i odnosu prema spoljnom i unutrašnjem svetu, krstili – „Hijene”.

Na čardu sam došao s najboljim prijateljem, njegovom suprugom i prijateljicom. Prvo smo sreli prijateljski nastrojenu grupu momaka u crveno-belim dresovima. Mahnuli smo uz osmeh i pošli u drugi deo restorana gde nas je sačekalo srce tame. Odvojeni od navijačkog plebsa,tu su sedeli članovi uvaženog kružoka „Hijena”. Čedomiru je prišla ćelava prilika inešto mu tiho govorila na uvo. Ispostavilo se da je to Velibor Dunjić. Četrdeset krivičnih prijava, pokušaj ubistva i, pogađate, predsednička abolicija. Odjednom oko njih dvojice stvorila se grupa od desetak ljudi. Pogađate kakvih. I tada je, potpuno neočekivano, ćelavi udario Čedu u potiljak.

Tuča s tridesetak ovakvih ljudi nikako nije spadala u vrh moje must do liste,ali je strah da će ga ubiti bio veći od bilo koje druge misli. To je vrsta ljudi koja je ubijala i za manje nego što ima da zameri mom prijatelju: zbog pogrešnog dresa, jezika ili na kraju, just for fun.

Nebitno je što su u vreme dok se naša tuča dešavala predsednici stranaka koje su Srbiju vukle u sve izgubljene ratove, stranaka iz kojih je patriotizam curio na sve rupe, potpisivali papir kojim je Srbija na Kosovu dobijala mnogo manje od onoga što je bilo moguće pre pet ili deset godina, da se na Kosovu vodila racionalnija politika, za kakvu su se zalagali mnogi, među kojima i moj prijatelj. Mislim da im je bio kriv za silne druge stvari. Što su debeli, nesposobni da se promene, što im se ne sviđaju sopstvene žene, što imaju problem da stignu do bilo kakvih žena. Kriv za sve.

Moj plan je bio jednostavan. Zaleteo sam se među njih, odgurnuo nekog, sumnjam da sam bilo koga stigao da udarim, sa idejom da na sebe preuzmem cirka 50 odsto batina. E onda je počelo bombardovanje. Mi protiv trideset. Trajalo je, čini mi se, beskrajno. Ista uvreda i ista psovka ukrug. Nekoliko puta stampedo me je naneo pored prijateljica koje su lavovski otimale da nas izvuku napolje, pri tom zaradivši po nekoliko masnica, Jelena i ozbiljan udarac u glavu. Ne znam tačno ni kako se sve završilo. Možda mozgovi kriminalaca ipak imaju neki osigurač koji im dojavi da su ušli u crveno i da će ako nastave dalje platiti previsoku cenu. Kao eto, gotovo, bilo je dosta pa da se raziđemo. Izgleda da nas ne poznaju dovoljno. Nije dosta i nije gotovo.

Dok sam hodao ka kolima s dve frakture lobanje, slomljenim nosem, rasečenom usnom i nekoliko slomljenih zuba,po glavi su mi se vrtele čudne misli. Srećna okolnost je što smo ih sreli u Segedinu gde nisu mogli da nose pištolje i drugi uobičajeni asesoar. Srećna okolnost je bila što ih je bilo previše pa od guranja nisu stigli da biju kako treba. Srećna okolnost je što nas strah nije paralizovao. Znamo kako s hijenama.

Najveći broj priča o ovom događaju u sebi ima neko „ali”. Ali,šta su tražili tamo? Ali,što nije imao obezbeđenje? Ali,neka –on je zaslužio. I toliko „ali” da suština ostane zaboravljena u magli. Suština je sasvim jednostavna. Može da vam se ne sviđa nečija politika, nečiji vicevi, nečija religija. Ali niko ne sme nikog da bije ni u kakvim okolnostima. Inače, danas je meta neko ko vas nervira zbog politike, sutra neko ko ima džak brašna ili nove cipele. A onda ćeš meta biti ti. Ili tvoje dete. Zato ako uz priču o nasilju imaš da dodaš neko „ali” ti nisi deo rešenja. Ti si deo problema.

Mislim da Srbija nema veliki potencijal da postane društvo kakvo bismo želeli. U Srbiji ima jedna ili dve partije, nekoliko neformalnih grupa, nekoliko pojedinaca i organizacija koje će naći način da se zajedno suprotstave raspadu pred nama ili će i današnje vreme ubrzo izgledati kao lepa prošlost. Ili ćemo svi zajedno probati da budemo malo bolji nego što jesmo ili ćemo sedeti na rukama i čekati da nas hijene pojedu.

Dok sam pisao ovaj tekst pojavilo se zvanično saopštenje „Delija”. U njemu je nekako ispalo da su neki dobronamerni ljudi rekli Čedomiru da nije dobrodošao na tom mestu (u Segedinu) i ljubazno ga ispratili,ne povredivši pri tom ni njega ni suprugu, dok je njegov kum, ja, izazvao tuču i ostao da se bije u kafani, protiv trideset ljudi bez vrata. Do ovog trenutka sam mislio da niko glupošću neće pobediti saopštenje sudskog veštaka koji je tvrdio da vladika Pahomije nije mogao nikog seksualno da zlostavlja jer je impotentan. Ali u takmičenju u gluposti, kao i u propadanju, linija cilja ne postoji.

Srdjan Cesic, Zasto sam se tukao sa ‘Hijenama’, Politika, 21. april