Na rubu Novog Sada, blizu Kameničkog mosta, u oronuloj staroj fabričkoj hali – tzv. Fabrici Studentskog kulturnog centra – u nekoliko večeri tokom proteklih desetak dana igrala se predstava pod naslovom “Ubiti Zorana Đinđića”. Reditelj – i koautor teksta sa Rajkom Đurićem – je Zlatko Paković, a igraju Nikola Đuričko, Emina Elor, Jovana Stipić, Milijana Makević, Igor Filipović i Bojan Dimitrijević.

Ne u centru, nego na rubu grada, predstava pogađa u centar – Srbije. Ulazi se kroz polumrak, sa zida bez prestanka urla Toma Nikolić sa radikalskog mitinga 23. februara 2003. godine, kad su vojvodu Vojislava ispraćali u Hag: Ako neko vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Snimak se ponavlja sve do početka predstave, dok se prolazi lavirintom ulaza pored niza panoa na kojima su kartoni sa novinskim tekstovima iz perioda neposredno pre ubistva, gde se traži, doziva, hoće to ubistvo. „Večeras ćemo vam prikazati specijalitet iz srpske političke kuhinje – l’assassinat à la bruté“, najavljuje glumac. Koji od medija nije želeo da se Đinđić, krajem 2002. i početkom 2003. ukloni sa političke scene, iz države, iz kosmosa? Od blažeg oblika ljutnje zbog nedostajuće frekvencije, do žestokog, upravo brutalnog poziva Koštuničinog savetnika Tijanića: Ako Đinđić preživi, Srbija neće. Srbija se, u liku svoje države i njene službe bezbednosti, odazvala: Đinđića je 12. marta 2003. ubio potpukovnik te službe Zvezdan Jovanović, pod komandom pukovnika iste službe Milorada Ulemeka Legije. Snajperski hitac je ispaljen u podne u grudi premijera pred vratima Vlade. Posle par pokušaja, država Srbija ubija.

To je podne najveće, najdublje noći Srbije. Ta noć još uvek uveliko traje i predstava Zlatka Pakovića priziva demone koji se kikoću, cere, bauljaju, divljaju, šmrču, felaciraju, slave, urlaju i seru od sreće kroz fabričku halu u kovitlacu „mračnog kabarea” ovog pozorišta koje ne zna za milost. A i zašto bi? Demoni su pobedili, srpska Valpurgija je u svom čistom elementu. Đinđiću odajemo poštu ćutanjem dužim od minuta, tokom kojega svako od nas iz publike zabada pogled u beton i stidi se, za sve ostale, oduvek i zauvek. Mi smo ubili Đinđića, Legija je komandovao, Zmija je povukao oroz. Ako ima Aristotelove katarze, straha i sažaljenja, onda bi to bio taj produženi minut ćutanja, na početku. Kraja nema. To je minut publike, njenog učešća u predstavi, kad je izričito pozvana da bude njen deo; učešće ćutanjem, u onom vremenskom polju u kojem publika i učestvuje i ne učestvuje, unutar i izvan komada, na rubu s obe strane; publika, pred kojom – a neki kažu: za koju – se odvija drama, i ne samo ova Pakovićeva, već drama istorije, ili barem drama istorije poslednjih deset godina, drama jednog stvarnog ubistva od strane jedne stvarne države. U kojoj smo, dokle god smo samo publika, svi postiđeni. I otuda tome, jer smo još samo publika u drami koja nije završena, a koja se tiče naših života i smrti, nema kraja.

Svoj katarzični teatar Paković, glumci i saradnici vode precizno, postdramski i u crnim kostimima grobara. Drama se odigrala pre skoro 10 godina. Grobare svi znamo, ali ih država – osim nekoliko najneposrednijih egzekutora – čuva kao svoje nacionalno blago u utrobi bestijarijuma naše politike. Svi inspiratori, indirektni i direktni, na svojim su snajperskim položajima, mnogi su avanzovali u artiljerce. Počasni plotuni se ispaljuju iznad naših glava, a oni uzvraćaju svakodnevnim govnima po nama. Aplaudiramo, tražimo još, tučemo se oko ostataka. Male i velike armije jurišnika spremne su da kidišu na znak naših milih demonskih zveri. Po koji od ovih ubica je prerušen u anđela; jedno belo pero ispada glumici iz krila, ispred mene, pored crnog krsta na kojem Paković raspinje i publiku i ansambl i priču, ali ne uspevam da se pomaknem i podignem ga; glumac Đuričko će to učiniti usput, dok izgovara kraći monolog Legije. Čemu ta želja da uzmem sa poda jedno otpalo pero? Teatarski fetiš? Spomen na jedno pozorišno veče? Da se, kiteći se tuđim perom jednog scenskog anđela, i sam izbeatim, sperem sram s obraza, prenesem se iz zaštićenog statusa nemog gledaoca u arhivara događaja i njegovih iluzivnih rekvizita? U izokrenutom svetu Pakovićeve predstave, gde je na početku kraj, a na kraju početak, i to belo pero, već spakovano u džep Đuričkovog glumačkog sakoa, nije ađeoski, već demonski mamac koji se valja po podu. Na sceni i oko njenog ruba.

Ubiti Zorana Đinđića. Da sklonimo zaštitne navodnike. Zar to nije bila i tajna i javna želja dobrog dela Srbije pred taj 12. mart? Zar zvanični rituali medijskog oplakivanja – kojima, uvek, pred godišnjicu atentata, slede obećanja o konačnom raskrivanju „političke pozadine ubistva”, tek što nije – nisu, perverzijom politike bez srama, samo sredstva da se Đinđić – ne toliko onaj stvarni, koliko njegov imago u nama, kao imago nade i entuzijazma iz dana kad je bio premijer – potisne, otisne još dalje, da se ojača zaborav na njega, na nas? Ko ga se, osim indukovanom prigodom, još seća? Kome je on još potreban? Politička Srbija ga je najpre zatvorila u mit, a mitom spakovala in illo tempore, u ono vreme koje se, kao nijedno vreme, više ne vraća. Izokrenut svet u Pakovićevoj predstavi – gde se sredstvima kabarea govori o ubistvu, gde groteska, najcrnji humor, paroksizam, demonski grohot vitlaju svoju scensku igru, makabristički dens – ne vraća nas u vreme od pre 10 godina. Vraća nas pred naše vreme. Koje je još uvek jedno desetogodišnje vreme ubistva, nedovoljno (rekao bih: sramotno nedovoljno, kad i taj je izraz ne bi bio odveć blag) rasvetljeno, stoga još uvek vreme noći. Amnezija, u odnosu na zločince (ne one sudski osuđene, već one sudski nedotaknute), amnezija je u odnosu na zločin.

I ko bi se još sećao Zorana Đinđića, osim kroz prazne rituale i godišnje jalove spomene, kad je današnja politička Srbija sebe ustrojila na njegovom ubistvu, od priča da ga je ubila mafija (jeste, mafija, ali mnogo, mnogo šira od zemunsko-kulskog klana), preko „teorija o trećem metku”, „istorijskih pomirenja” svih sa „svojim bolom”, sve do, eto, izbora za predsednika te iste države koji je najavio ubistvo premijera te iste države koga će ubiti ta ista država? Kome je sećanje na Đinđića potrebno? Ista, vazda ta ista država, u kruženju svog otrova, još ista kao u času ubistva, dnevna prevara i noćna istina, gde se u napuštenim fabričkim halama odvijaju igrokazi onih koji još, poslednjom snagom, pokušavaju da se sete, da u sebi pronađu, još manjom snagom, makar časak za stid, kojima još samo ostaje da se od muke smeju kikotu demona i travestiji života. Nema u Pakovićevom brehtovsko-milerovskom teatru mesta za olakšavajući katarzu: ko hoće katarzu istorije, neka ne ide u pozorište. Taj neka gleda u noć, u oblake nabubrele od leševa. Neka tamo („gde ćemo se vi i ja ponovo sresti”) prepozna i sen Zorana Đinđića, koga još uvek ubijamo, svi, bez razlike, sve dotle dok prave ubice, u ma kojem svojstvu da su to ubistvo hteli, tražili, najavljivali ga, i na njega pozivali, okolo diriguju našom zemaljskom noći.

I na kraju dva Đinđićeva citata. Ne dva citata Đinđića, nego upravo dva navoda koje, u samom finalu jedne od svojh knjiga, Đinđić daje kao navode iz Helderlina (jednog ludog pesnika) i Prudona (jednog političkog filozofa). Čini mi se da su ti citati vrlo lični, i da su najavlili sudbinu Zorana Đinđića i donekle našu sudbinu.

„Bez slave i usamljen vraćam se, i lutam domovinom koja se, kao groblje, prostire unaokolo, i možda me očekuje nož lovca, koji nas, Grke, kao šumsku divljač drži za zabavu”.

To iz Helderlinovog Hiperiona.

I Prudon, u jednom pismu iz oktobra 1860, prema Đinđićevom navodu:

„Nemam iluziju i ništa ne očekujem… Ne, ne, kraj propadanja nije moguće sagledati: on se za jednu ili dve generacije neće ublažiti. To je naša sudbina… Nećemo doživeti nove epohe. Borićemo se u potpunom mraku. Moramo se navići da to primimo bez preterane tuge. Oslonimo se jedan na drugog, i dozivajmo se u tami”.

Ovim poslednjim citatom završava se i Pakovićeva predstava.

Novica Milic, Ubiti Zorana Djindjica, Libreto, 14. oktobar