Nas ne mozete prevariti! Tragovi samoce na vasem zivotu vidljivi su svud, kao otisci prstiju na ogledalu. Sedite u kuci sami i lelujanjem glave mazite se s muzikom. Stidljivo rukom kliznete linijom koja deli telo napola. Vase dve prazne ruke ne mogu nadomestiti musko telo. Sta biste dobili da ostanete u stanu? Ponavlja se mucenje neodredjenih zelja, sladostrasna lenjivost, davljenje dosadom. Jalovo mazenje u samoci. Ljubav s promajom.

Jedan od sebe napusten covek, lezite uvece sami u krevetu, jednako kao sto cete lezati u grobu. Sirom otvarate oci, u neprozirnom mraku sto se zgusnuo oko vas, nista se ne razabire! Padate u liftu koji se otkacio. O odvratna bolesti samoce! Sta u ovim okolnostima moze znaciti pristojnost?

U ovim okolnostima pristojnost je obicna besmislica!

Bezmernost vremena potopice kratki bolni trenutak naseg zivota. I onda kad se povrsina vremena sasvim umiri za drhtajima koje on kamenom ne siri na vodi vise ni jedan krug, sta ce onda znaciti nase konvencije?

. . . .

Svako mora prvo da izleci promrzline samoce, pre nego sto icemu pristupi. Nepotrebno smo napeti, poput otvorenih kisobrana sto se suse u kupatilu. Opustimo se!

Slicno kartama koje padaju, vasi pokreti slazu se jedan na drugi, kao u snu! Vi ste bice slatko, mazno i opojno, u vama ne tece krv vec visnjevaca. Pogledi se otimaju o vasu kozu. Put vam je puna i meka poput latica ruza. Osetljivi ste toliko da vas i sam pogled skaklji.

Muklo uzdrzavate strast, stezuci zube do pucanja!

Sta vam mozemo reci o sebi? O, siromasne reci, bledi superlativi, nejake, nedostojne pohvale… Tako smo nezni da bismo citavu cipkanu haljinu mogli rasplesti zubima, onako kao sto je izvezena, bod po bod, svlaceci vas neznim pokretima vilice. Ostrim zubima pregrizamo bretele i haljina pada.

Sestre, gledamo vasa tela! Mrezast opnasti donji ves te oblike obazrivo i koketno sputava. Goli ste i podize vas uvis kosa, meka i rastresita, puna vazduha.

. . . .

O, ljubavi, tugo sveta! Opevamo mracne rastuzenosti i prolazak godina. Tuzan, tezak osecaj mladosti. Lezimo jedno uz drugo, sa tisinom ispupcenih usana, sa uzajamnim napadima, melodicnim rezanjem, teskim tihim dogadjajima pola.

Izmedju dvoje ljudi sve se uskladi, cak i kaledioskop kada se oci zatvore. Glave muskaraca pune su sunca a glave zena bele magle.

Njegova rebra i grudi uklapaju se u nagib njenih ledja. Njegov udisaj pada u njen. Ona je ugrizla jastuk, sama utroba im je nadrazena. Miluju se grizuci se kao zveri.

Ispod sliskog pokrivaca meskoljimo se kao pcela u caski cveta.

Prizivamo zestoke zagrljaje oznojenih rvaca. U gibanju nase kose prividja se lelujanje morske trave. Razbijamo se jedno o drugo u ritmu velikih talasa.

Bujice snage dolaze u naletima i gube se u malaksalosti. Struje i plime sveta prolaze kroz nasa tkiva. Nadimaju se i venu jedra. Studene kose klize po vreloj puti. Violinski kljucevi stidnih dlaka ostaju po plahtama. Spustene su roletne. Svaki mladic vaja svoju devojku. Neuporedv je barsun koze. U uzburkanim carsafima ozivljavaju jablanovi Van Goga!

O drage dame! ovde ste umesto da ronite i mrzovoljno izranjate iz prljavih voda popodnevnog sna. Da niste dosli, vukli biste se po kuci, i sa ocajnom i mrtvom pozom padali po krevetima. Pusili biste sve dotle dok vam u mustikli ne ostane samo pepeo. U samoci plakali bez suza, samo licem.

Kad se pozuda zaceni u vasim mislima, mucite se prizivajuci u svesti izbledele prizore ljubavi. Stan se pretvorio u lavirint dosade. U ustajalom vonju kucne haljine, mori vas sjaj lica po zurnalima i na televiziji. Drazi vas glazura sveta koji oivicava oval vaseg ekrana, oblivenog svetlom kao oko suzom.

I strah i stid su gubljenje zivota. Lomimo zig necistog, pecat pod stomakom. Virginitet je prljavo stanje. Dok pricamo, drzimo ruku medju nogama, onako kao sto to cine deca.

Ne, nemoguce je da je ovo nas jedini zivot a ne generalna proba! Iza vrata cuju se priguseni glasaovi, kljucanje sapata. Grad gori od sunca koje zalazi. Jasne narandzaste pruge ono baca po zidovima. Dubine postojanja istrazujemo zajedno. O, bolna opojnosti zivota, najvisi od tvojih spratova je sunce! Uzarena kao zice grejalice preplicu se tela. Gusaju se, istrazujuci tudji zivot.

Gase se svetla! Decaci i devojcice! Tesko je ostati neuplasen svetom. Zagrljaj je bunker u kome vreme ne prolazi. On je zastita od dubokog studenog neba nad vama!

Vladimir Pistalo, Ljubavni manifest