…   No grčki Karađoz uvek improvizuje, aludira na aktualne događaje, uvek ima nešto da kaže o politici. U Ljubljani je Karađoz, kada se nađe na leđima zmije, imao da nešto kaže o tome kako su dobri autoputevi u Sloveniji, i da zahvali predsedniku na tome u trenutku kada ga zmija zbaci, i on padne na glavu… Drugim rečima, Karađoz je sada naš. I šta od njega možemo da naučimo?

Gruba, fizička komedija je poznata u svim kulturama – evo je na vratima, u karnevalskim svečanostima. Karađoz progovara u svima poznatome kodu, u doba godine kada se puštaju ventili i kada se kaže sve što se misli, bez kontrole i pravila. Progovara bez poštovanja narodnih junaka, vlasti nad sobom, ili administracije. Jedino što poštuje je škola, ostvarenje želje da njegovi sinovi znaju više od njega. Prezir prema autoritetima svih vrsta, spremnost na prevare i sitne krađe, večna glad: u tome je dobar deo stereotipa – u nekadašnjem turskom carstvu o raji, u današnjoj Evropi o južnjacima, eventualno jugo-istočnjacima. Karađoz to potvrdjuje, a zatim pobija. Ne pobeđuje na kraju, ali ostavlja nadu: njegova mudrost je vesela, ne dosadna. Poseban deo stereotipa se danas stvorio o Grcima, koji su lakomisleni, neodgovorni, prevarantski, lenji i nedisciplinovani. Budalaštine o Grcima, posebno u nemačkim medijima, toliko su narasle, da danas ugledni dnevni listovi i časopisi pokušavju da smanje napetost, i da čitalačkoj publici ipak daju objektivniju sliku. Tipično za medijsku mislenu nestabilnost: pošto su mesecima predlagali prodavanje svega u Grčkoj, od ostrva do viška dece, sada su shvatili da se isto može desiti bilo gde, a Nemačka, sem nešto malih rečnih i jezerskih i nekoliko morskih sprudova na Severu, uopšte nema ostrva… Karađoz je tu da jasno progovori o izvesno postojećim navikama, koje ostaju posle dugih kolonizacija, o ingenioznosti sirotinje, o nepodleganju potrošačkim zamkama, koje nas čine bezglavo opsednutima i potpuno lišenima samoironije. Kada se završi predaja države evropskim ekonomskim mudracima, koji su je i doveli do propasti, kada se na ulicama zaustave pobuna, prolivanje krvi i rušenje, možda kada se proglasi bankrot i kada se uspostavi neka nova vojna diktatura, ostaće još jedino Karađoz, naviknut na sirotinju, glad i nikada pokoran i disciplinovan. Poruka Karađoza danas nije beznađe, nego sigurnost da će se preživeti, jer nisu zaboravljene veštine preživljavanja. Za vreme vojne diktature u Grčkoj, neko vreme je bio zabranjen i Karađoz. Ali možete li zabraniti zabavu, pozorište koje možete igrati i u najmanjoj sobi – treba vam nekoliko svetiljki, čak ni elektrika nije neophodna, možete sami napraviti svoje figure, izmisliti svoje likove, govoriti svoje reči, kakve god da oluje besne iznad glava običnih ljudi. Možete svojim lutkama u dve dimenzije dati da čitaju dnevne novine i ponavljaju stavove sa televizije – čak i bez dodataka, udaranja u zadnjicu i jakih zvukova, oni deluju kao da su pisani za Karađoza.

Karađoz je u Sloveniju doneo dragocenu poruku, da nas kriza možda ne može istrebiti, koliko god da politika brine za njeno rešavanje. Načini rešavanja krize izvesno nisu u rukama onih koji od krize najviše trpe: Karađozova poruka je i u tome, da pravo rešavanje obični ljudi moraju da uzmu sami u ruke – na ulicama, po kućama, pred zmijinom pećinom. Ponekad se sa zmijom da sprijateljiti, ponekad iz pećine istrči miš. Dok veliki svet moći ide svojim putevima, osvajanje dvorske kuhinje ostaje sasvim realan cilj. A uz šale i kalambure, sasvim mlada sirotinja može doći do znanja, pa i do samosvesti – samosvesti sirotinje, ako ništa drugo.

Inspiracija Karađoza je u komediji: uspeh komedije, izazivanje smeha, jeste pre svega u odličnom izračunavanju vremena – štosa, udarca, razmene pauze i gromoglasnog smeha, i u znanju publike. Nema bolje vežbe za građansko ponašanje.  ….

Svetlana Slapsak, Karadjoz u Sloveniji, Peščanik.net, 10.05.2012.