Ta crkva je hristocentrična, sve se bazira na Isusu, a sam Isus uopšte se nije bavio samim sobom. Ono što nas treba da zanima jeste vreme u kome je on živeo, da probamo da napravimo istorijsku rekonstrukciju, društveno-istorijski kontekst u koji možemo da smestimo samog Isusa, njegove savremenike. I srećom, za to imamo podatke koji su mnogo neutralniji, mnogo manje spadaju u ovaj dogmatski okvir, kao što su crkveni dokumenti, na kraju krajeva i sama jevanđelja, sve ono što je ušlo u novozavetni kanon. To su recimo istorijska dela Josifa Flavija, istoričara, koji je dragocena svedočanstva ostavio upravo o tom vremenu, o jevrejsko-rimskom ratu od 66. do 73. godine. Bio je savremenik velikog broja tih događanja, naročito posle Isusove smrti. Drugo, mi u 20. veku imamo sreće da ova generacija zapravo može da koristi prevedene Kumranske rukopise koji su bili autentični tekstovi ljudi iz onoga vremena. Postoje danas pretpostavke da su možda to tekstovi koji su bili pohranjeni u jerusalimskom Hramu i da su onda tokom opsade rimske zapravo izneseni iz Hrama, da su takao našli u onim pećinama u Kumranu. Malo se ta paradigma sada menja, ne znači nužno da je neka zajednica živela tamo u Kumranu u pustinji i pisala sve to. Mi, drugim rečima, imamo uvid u tekstove ljudi iz onoga vremena, što jevanđelja nisu, ona su nastajala više decenija nakon Isusove smrti, čak Pavlova pisma koja su najbliža istorijskom Isusu takođe su nastala kasnije. Pavle nikad nije upoznao Isusa. Sve ono što nam dolazi iz Novog zaveta, dolazi nam od ljudi koji nisu uopšte bili savremenici neposredni tih događanja, oni nisu nikad upoznali Isusa. S druge strane, ti kumranski rukopisi su možda negde bili u tom hramu u vreme kada je Isus posećivao hram. Josif Flavije je ostavio istorijske zabeleške koje su prilično pouzdane. Neka arheološka iskopavanja na hramu u Jerusalimu koja su urađena šezdesetih godina takođe su dala potvrdu za mnogo toga što nalazimo kod Josifa Flavija.

Tako da mi možemo danas da probamo da rekonstruišemo tu istoriju na osnovu pouzdanih, izvornih dokumenata koje imamo, a onda da ono što imamo o Isusu u jevanđeljima, koja su još uvek najvažniji dokumenti, ali nisu njegove biografije, da u svetlu takve jedne društveno-istorijske pozadine i konteksta proveravamo i da onda izdvajamo neke stvari koje nam se mogu uklopiti u taj kontekst. Drugim rečima, to je taj jedan projekat demitologizacije koji su pokrenuli još ovi naučnici u 18, 19. veku, posle u 20. veku Bultman recimo, nemački teolog protestantski, takođe je to nazvao demitologizacijom. S jedne strane, znači, to privremeno sklanjamo iz fokusa, a onda vraćamo nazad u jedan kontekst koji je mnogo autentičniji. Nama zapravo hrišćanstvo kao takvo nije potrebno da bismo razumeli istorijskog Isusa. To može da izgleda paradoksalno, ali u trenutku kada on umire na Veliki petak na krstu van zidina Jerusalima, on nije propovedao nikakvo hrišćanstvo, nije bio osnivač nikakve nove religije. Njegovi sledbenici i savremenici nisu znali za tako nešto. Hrišćanstvo se ne spominje u jevanđeljima, hrišćanstvo se ne spominje u Pavlovim pismima, iako Pavla možemo prilično zadužiti kao osnivača nove religije. I zapravo iz celog tog fokusa može da se skloni slobodno hrišćanstvo, da ne govorimo o onome što je predstavljalo razvoj nekakve crkvene dogmatike, itd.

Ne možemo danas znati sa sigurnošću šta je bio izvorni tekst Matejevog jevanđelja, šta je bio izvorni tekst Markovog jevanđelja. Imate 7.500 rukopisa samo na grčkom od 2. do 16. veka tih dokumenata. Trebalo je izdvojiti šta bi bio nekakav standard za Marka, Mateju ili Luku, onda to ulazi u nekakav novozavetni kanon u 4. veku. Onda se tu novo jedno pravi štelovanje tih tekstova tako što se odabiraju neki, neki drugi se ne uzimaju, ali je dosta važan i raspored tih dokumenata unutar kanona. Ako bi to išlo nekakvim istorijskim redosledom, prvo bi išla Pavlova pisma, pa bi išlo Markovo jevanđelje, pa bi onda možda išlo Matej, Luka, Jovan, itd. Znači, čak i taj redosled već sam po sebi podrazumeva određenu selekciju i podrazumeva jedno spinovanje, kao što sam rekao, koje je možda najveće takvo spinovanje u istoriji. Mehanizmi toga se nisu mnogo razlikovali od onog što se danas dešava u svetu marketinga, u svetu odnosa sa javnošću, itd. Bio je potreban neko ko će da kreira jedan imidž Isusa, to je Pavle činio na samom početku, on je izvanredan bio, spin doktor koji je kreirao jednu priču koja i dan danas se prihvata bez mnogo zadrške. E sad, mi iz istorijske perspektive ako postavimo pitanje ko je bio zapravo taj Ješua, u stvari on se nije ni zvao Isus Hristos, pored toga što nije bio osnivač hrišćanstva. Isus Hristos na grčkom znači Ješua, mesija, to je pretendent na taj davidovski tron. Ta priča o kraljevstvu božijem koja je centralna tema Isusovih govora, ne on sam, dakle, nekakva hristologija, nego carstvo božije. Vaskrsenje je bilo sasvim uobičajeno učenje među farisejima, među Jevrejima onoga vremena. Znači, nije bilo potrebno hrišćanstvo za te teme da one budu razvijene teološki. Ono do čega mi tu dolazimo jeste zapravo godinu do dve dana života koji se opisuju u jevanđelju; mnogi koji čitaju jevanđelja misle da je opisan mnogo duži period, das u to neke biografije od Isusovog rođenja. Međutim, ako te prologe izuzmemo, koji su kasniji dodaci, mi zapravo nemamo tu više od godinu do dve dana nekakve aktivnosti Isusove u Galileji uglavnom, i nešto u Judeji, Jerusalimu, gde on privlači pažnju rimskih vlasti zbog toga što se oko njega širi već nekakva glasina da on pretenduje da bude car judejski.

Recimo, u Jovanom jevanđelju, u jednom relativno malom pasusu oko deset puta se spominje ta titula car judejski ili samo car. To je već jedna ozbiljna indikacija nečega što su mogle biti pretenzije jednog galilejskog lidera iz onoga vremena, dakle, da je on polagao pravo na to da nasleđuje nekakav mesijanski tron. Bilo je i drugih ljudi u to vreme, i kasnije i ranije, koji su takođe to činili, samo što su neki prepoznati kao mesije, neki nisu. I vrlo je indikativna jedna stvar, u Lukinom jevanđelju sam to našao, da je on zapravo bio optužen za pobunu protiv vlasti i za neplaćanje poreza. To je direktno jedna optužba koja se tiče rimske države. I drugi Jevreji su se bunili u to vreme, i ranije i kasnije, protiv Rima, odbijali da plaćaju porez, ti nameti su bili toliki da su bili na granici izdržljivosti. Znači, u jednoj takvoj provinciji kao što je Palestina bila, koja je brojala inače oko tri miliona ljudi, u jednom carstvu koje je u vreme Avgusta imalo oko 50 miliona ljudi, ako ne i više. Uzgred budi rečeno, nigde se jasno ne vidi da je on bio iz Nazareta. To je takođe po mom sudu jedna vrsta preokretanja onoga što zapravo taj epitet hanorze ili nazorej, na grčkom nazorajos, nosi, a to je da je on verovatno pripadao jednom određenom pokretu, sekti, jednom redu unutar judaizma koji karakteriše inače strogo poštovanje jevrejskog zakona.

Iz perspektive hrišćanske crkve, iz perspektive kasnijeg hrišćanstva, Isus je taj koji preformuliše taj zakon. On je veliki verski reformator, on je taj koji odbacuje jevrejski zakon u ime vere, u ime nekih postulata sasvim novih. U stvari, ako je on bio nazorej, zaista nikako to nije mogao raditi, naprotiv, on je bio taj koji će da bude autentični tumač tog zakona. Za samu crkvu je bilo jako važno da se ne insistira na tome da se on toliko pridržavao judaizma i zakona onog vremena. Ako ga tako prikažete onda čemu nova religija? Isus sasvim sigurno jeste poticao iz Galileje, jer tu je njegova delatnost bila najizrazitija. Spominje se da je njegova majka Marija bila iz Seforisa, koji je na jedan sat hoda bio udaljen od Nazareta, inače vrlo urban, kosmpolitski centar koji je renoviran upravo u vreme Heroda Antipe, koji je takođe Isusov savremenik. I ono što do nas dolazi zapravo jeste lik jednog čoveka koji je verovatno istrajavao mnogo više na reči i primeni jevrejskog zakona, koji se bunio protiv rimske države, protiv tih velikih poreza, koji je kao takav upao u oko guverneru provincije Palestine Pontiju Pilatu, koji je bio surov jedan čovek, a uopšte nije prikazan kao takav u jevanđeljima, što bi se opet moglo razumeti iz perspektive hrišćanske crkve koja je želela da ima jedan pomirljiv stav prema rimskoj državi u vreme kada se probijala da tu negde stane rame uz rame sa drugim religijama. Na kraju, u 4. veku je postala i dominantna religija Carstva. Otuda zapravo se sad priča preokreće, krivica pada na Jevreje savremenike – pa Isus sam je bio Jevrejin, to je jedan od uvida. Bilo je potrebno više vekova nauke i proučavanja da bi se došlo do uvida da je Isus sam bio Jevrejin.

Ali ono što je važno za kasniju crkvu jeste ta potreba da se sam Isus izmesti iz tog konteksta, znači da se on kao istorijska ličnost u stvari delegitimizuje da bi postao taj Hristos vere. I morao se razviti jedan antijudejski, antijevrejski jedan sentiment i etos koji je izuzetno bitan da bi se taj Isus iz te svoje matične religije premestio u jedan sasvim drugi, novi kontekst za koji kažem da ga on danas više ne bi mogao uopšte prepoznati ni razumeti. Prvo bi se uplašio tolike usredsređenosti na njega samoga, da ne govorim o tome da bi se prepao od te ikonografije, još da ne govorimo o tim nekim teološkim dogmama i pretenzijama.

Pored toga što ne smemo odmah ići na Isusa da bismo razumeli istorijskog Isusa, moramo staviti u zagrade hrišćanstvo. I treća stvar, moramo razumeti korenje tog antijudaizma, jer je on jako važan, on je dao osnova za kasniji antisemitizam u razvoju hrišćanstva. Zašto? Zato što hrišćanstvo da bi opstalo i, na kraju krajeva, postalo dominantna religija danas u svetu, sa više od dve milijarde sledbenika, da nije raskinulo sa tim jevrejskim korenima. Taj raskid je bio vrlo bolan, on je toliko bolan da mi već u jevanđeljima čitamo kod Mateja i Jovana jedan izrazito negativan i možemo reći čak i jedan antijudejski, antijevrejski diskurs koji sam Isus u svojim govorima, naravno, na način na koji ga vide Matej i Jovan pre svega, usmerava ka farisejima, usmerava ka svojim savremenicima nešto što zapravo čovek iz onog vremena sasvim sigurno čak i u polemičkom kontekstu ne bi upotrebio tako teške reči. Znači, oni za njih govore da su oni zmije, da su porodi aspidini, kaže – vaš je otac đavo, u Jovanovom jevanđelju obraća se Jevrejima. Znači, tako nešto ne bi bilo uopšte normalno za istorijsku ličnost ovako profilisanu. Ali je to bilo potrebno zato što na osnovu takve jedne konfrontacije on sada dobija nova svojstva.

On se sada pojavljuje kao neko ko, na kraju krajeva, izlazi iz tog jevrejskog okruženja, u kome hrišćanstvo uzgred budi rečeno nikad nije uspelo, znači, nikad se u Izraelu hrišćanstvo nije održalo. Pavle ne uspeva u Jerusalimu, Pavle ne uspeva u Judeji i Galileji, Pavle se okreće ka helenističkim provincijama rimskog carstva, ka Efesu, ka Korintu, ka Aleksandriji i tu hrišćanstvo se zapravo utemeljuje, uglavnom među nejevrejima, među Grcima, među ljudima koji te jevrejske postavke ne bi ni mogli do kraja razumeti. Oni su skloni nekim misterijskim religijama, oni su skloni ovim nekim paganskim kultovima, oni savršeno razumeju Isusa kao boga, kao božansku ličnost, ali koncept mesije i onoga što je karakteristično bilo za judaizam toga vremena oni već ne bi mogli razumeti. Na kraju krajeva, ne znaju hebrejski jezik, znaju grčki jezik, sve se to mora prevoditi. I do čega mi tu na kraju dolazimo jeste da taj istorijski Isus je morao pripadati nekakvoj grupi ili zajednici ili nekakvoj sekti unutar judaizma prvoga veka, gde se pokazuje da je on vrlo blizak bio Jovanu Krstitelju, koji se pojavljuje kao istorijska ličnost u delima Josifa Flavija. Isusov brat Jakov se pojavljuje kao istorijska ličnost kod Josifa Flavija. I Isus se pojavljuje kod Josifa Flavija, ali to je falsifikovan kasnije jedan umetak, jedna interpolacija hrišćanskog autora u Josifovom delu, to je utvrđeno davno. Znači pominje se neko ko je utro put za Isusa Nazoreja, kao što je bio Jovan Krstitelj, a spominje se u istorijskim knjigama i njegov brat koji je bio toliko značajna ličnost, koji ga je nasledio u Jerusalimu, upravo taj tron njegov on nasleđuje. A kasnije se javljaju sukcesori i neki izgleda rođaci Isusovi, znači, tu imamo jednu dinastičku malu liniju u samom Jerusalimu.

Bolje razumevanje onoga ko je bio Jovan Krstitelj, bolje razumevanje onoga ko je bio Jakov, rođeni brat Isusov, nam može pomoći u tome da razumemo i ko je bio istorijski Isus. Naravno danas, ja sam držao predavanja građanima u Leskovcu, maturantima u Obrenovcu, vi kad spomenete da je Isus imao četvoro braće i bar dve sestre, oni su svi iznenađeni i kažu – kako nam to dosad niko nije rekao. Ja kažem – jeste čitali jevanđelja, jesmo, pa to imate u jevanđeljima, to vam tu piše, nisam ja ništa tu izmislio. Pazite, kako niste znali, zato što fokus nije na tome. Ako je on rođen tako kako je rođen, ako je on to što jeste u hrišćanskoj religiji, četvoro braće definitivno komplikuje celu tu situaciju, i još neke sestre se tamo pojavljuju, one nemaju imena, ali braća imaju imena. Znamo čak i njihova imena: Jakov, Josif, Simon i Juda. Pa me pitaju ko je taj Juda, je l’ to onaj Juda. Ne, to je ime koje se često tad pojavljivalo, ali taj Simon bi mogao da bude značajan jer ima neki Simon Petar, pa ima još jedan Simon koji ga nasleđuje u Jerusalimu. Pa to je čitava jedna zavrzlama i nije uvek lako izvući šta je tu istorijski fakat. Ali ono što je jako važno jeste da zapravo ako imate rođenog brata koji nasleđuje takvog jednog lidera koji strada na krstu, na surov jedan način je pogubljen da se upozori to mnoštvo u Jerusalimu da takve stvari ne smeju da se rade; ako imate Jovana Krstitelja, koji je takođe pogubljen od strane Heroda Antipe, koji preti Isusu prema jevanđeljima. I na kraju, njegovog brata Jakova kojeg su bacili sa zidina jerusalimskog hrama i koji takođe mučki strada negde u ranim šezdesetim godinama, onda to daje osnova da mi zaista razumemo te ličnosti kao nekakve religijsko-političke lidere, kao ljude koji su od strane vlasti, kako ovih jevrejskih koje su inače bile kvinsliške, to su bili strani plaćenici Rima u ono vreme, ali i samog Rima, dolaze na udar zato što je njihova poruka imala političke konotacije.

U ono vreme, što je bilo religijsko bilo je i političko, jedino s nekim našim episkopima kad sam ulazio u polemiku, oni nisu mogli nikad to do kraja da prihvate. Naravno, jer sve to je bilo političko, da nije bilo političko ne bi došlo do tog rata 66. godine, ne bi bio sravnjen sa zemljom jerusalimski Hram, najveći hram onoga vremena. Nikad novi nije podignut od tada, sinagoga nije uopšte isto što i hram. Da skratim, taj rat od 66. do 73. godine nisu preživeli ni sadukeji, nisu preživeli ni eseni, vrlo mali broj nazoreja je preživeo sa centrom u Jerusalimu, preživeli su jedino fariseji od kojih je nastao ovaj današnji rabinski judaizam koji je i danas dominantna forma judaizma. Ali, kažem, taj judaizam sinagoga nije uopšte isto što i judaizam iz vremena Hrama u Jerusalimu, koji je inače mesto koje je sam Isus prema jevanđeljima posećivao. I ne samo da je posećivao, već je tamo prevrtao i nekakve stolove i govorio je – vi ste kuću Božiju pretvorili u hajdučku pećinu. To zvuči vrlo autentično, to je nešto što bi jedan lider iz onoga vremena mogao uraditi. Možemo pretpostaviti da su ti stolovi bili stolovi na kojima se menjao novac, možemo pretpostaviti da su to bili stolovi na kojima se ubirao taj porez. I to je sve bilo odmah tu uz tu svetinju nad svetinjama gde su se žrtvovale životinje bogu. On kao religiozni Jevrejin, kao nekakav možda i puritanac onoga vremena, tako nešto ne bi mogao prihvatiti. Njegova reakcija je pre svega religijska, ali ona je odmah i politička, jer odbijanje da se plati porez i takva jedna reakcija odmah privlači pažnju rimske vlasti. Zbog toga on biva uhapšen, zbog toga on biva raspet na krstu.

Vrlo brzo sve to ide, vodi se računa o tome da se izbegne pasha, jer na pashu takve stvari ne smeju da se rade među Jevrejima, to je kapitalna kazna. To se čini 14. nisana 30. godine uoči pashe, znači pre nego što padne mrak. Rimljani moraju brzo da izvedu tu egzekuciju u kojoj ne strada, vidimo iz jevanđelja, niko od Isusovih sledbenika. Možemo pretpostaviti da to nije bio neki mnogo veliki pokret, jer bi inače stradali još neki ljudi iz okruženja. Ovi su se svi razbežali i tako negde i završava Markovo jevanđelje, ostanu samo ove žene koje posete njegov grob. To tako deluje vrlo autentično. To je bilo jedno šokantno, surovo kažnjavanje, Rimljani su mogli na drugi način da izvedu tu egzekuciju, to je opomena svima drugima – nemojte slučajno pomisliti da pretendujete na to da budete car judejski, kao što je bio ovaj Ješua Hanozri koji je stradao zbog toga. Jevreji su se stalno bunili, to je istorija jednog velikog otpora prema Rimskom carstvu. Oni su tu negde na periferiji Carstva, imali su svoje običaje, imali su svoja nekakva pravila. Žestoko su pritisnuti tim nametima, pružaju otpor, na kraju je taj otpor sasvim savladan i padom tvrđave Masade 73. godine veliki deo jevrejske biblijske povesti se prekida. Ono što odatle nastaje je jedan judaizam koji do dana današnjeg se razvija takođe kao nova religija i takođe bi verovatno taj isti Isus imao nekakvih primedbi i zamerki i ne bi to baš video onako kako je bilo u njegovo vreme, ali bar bi te stvari mogao razumeti, dok čini mi se da iz hrišćanstva malo šta da bi uopšte mogao razumeti.

Pavle je pravi osnivač hrišćanstva. Ono što se desilo njemu na putu za Damask, što je epizoda koja se tri puta ponavlja u delima apostolskim, koji je inače delo njegovog saputnika Luke, koji je prema toj tradiciji bio lekar i bio je stalno u njegovoj pratnji, jeste da on ima viziju tog vaskrslog Hrista koji mu se obraća i kaže – Pavle, odnosno Savle, zašto me progoniš. Još nije on promenio ime tada, on je imao neko privremeno slepilo nakon tog susreta, jedna onako dosta biblijska epizoda. I on sad kreće, propoveda tu novu religiju vrlo brzo nakon Isusove smrti. To je strašno značajno istaći, da on zapravo već četrdesetih godina 1. veka, možda 10 do 15 godina nakon Isusovog raspeća, on već propoveda jednu novu religiju u Isusovo ime, ali koja se razlikuje već dosta od onoga što je propovedao sam Isus. Znači, tu je sad karakter te transformacije jako važan. Zanimljivo je da ta tema vaskrsenja uopšte nije bitna tema za Isusa i za njegove sledbenike. Čitajte jevanđelja, ne vidite nigde da je to vaskrsenje i neki kult vezan za to u fokusu. Ne, to je carstvo božije, to je kraljevanje božije u jednom poretku koji će biti drukčiji od tog postojećeg poretka. To je jedna potpuno zemaljska svetovna poruka, ali ima to relegijsko ruho, dok taj vaskrsli Isus, to je taj Isus trećeg dana, znači ne Isus Velikog petka gde umire istorijski Isus. I taj vaskrsli Isus trećeg dana, to je u stvari ono što je glavna tema u hrišćanstvu. Dakle, da bi hrišćanstvo opstalo, morao je nestati taj istorijski Isus iz vidokruga. I to je taj paradoks koji mi se čini da je jako značajan u formativnom smislu za hrišćanstvo. Još jednom, znači, hrišćanstvo mora da se odrekne istorijskog Isusa, mora da se odrekne judaizma i to se čini na onaj način na koji imate emotivni raskid unutar jedne porodice, gde dolazi do kidanja veza, gde je to burno, gde je to često tragično, gde se upotrebljava izuzetno jedan oštar antagonistički rečnik.

Drugim rečima, na tom antijudaizmu hrišćanstvo opstaje, a kasnije crkva opet taj antijudaizam koristi kao uporište za antisemitizam. Sam Pavle je rekao u jednom od svojih pisama da je Isus bio sve stvari svim ljudima. I bukvalno u ikonografiji se to tako vidi. Video sam ikonografiju gde je on prikazan među ovim narodima Dalekog Istoka kao Kinez ili Japanac, onako čovek druge puti, sa kosim očima. Prikazan je kao američki Indijanac recimo u Meksiku, prikazan je naravno kao plavook, plavokos na Zapadu, onako isposnički, asketski kao na onim sinajskim ikonama i uopšte u istočnoj pravoslavnoj crkvi. Prikazan je kao žena u nekom feminističkom kontekstu, itd. Dakle, to je neverovatno koliko je ta istorijska ličnost dala povoda za razne te ikonografske prikaze. Ono što su najstariji njegovi prikazi su negde na rimskim sarkofazima, i to je zanimljivo, on tu izgleda kao rimski građanin, kratko ošišan, obrijan, u rimskom odelu. Tako da, nemoguće je danas sa ove distance pretpostaviti kako je on izgledao, možda je više ličio na Jovana Krstitelja nego što je ličio na neke filmske junake danas, kako ga prikazuju u filmovima.

Ali ono što svakako jeste najinteresantnije jeste da je svaka epoha imala potrebu da ga prikaže na način primeren toj epohi. I tu u stvari vidimo koliko retroaktivno se učitava tu istorija. Znači, on je nekakav renesansni plemić u visokoj renesansi, u nordijskim zemljama u onom odelu karakterističnom za taj period, on je među monasima u Egiptu, na Sinaju, on je asketski jedan kaluđer sa dugom bradom, kosom. Na komercijalizovan Zapadu on izgleda kao filmski junak iz Holivuda, itd. Znači, ta potreba da se učitava zapravo dovoljno govori o tome koliko je istorijski Isus dao povoda za najrazličitije stvari, ali te najrazličitije stvari ne moraju imati nikakve veze sa njim samim. To je ono što je rezultat, ja bih rekao, ovih istraživanja, potrage te za istorijskim Isusom. Drugim rečima, svako ima pravo da ga prikaže kako misli ili kako želi, svako ima pravo da ga doživljava onako kako želi unutar hrišćanske religije, ali ako hoćemo da zaista probamo i da se makar malo približimo toj istorijskoj ličnosti moramo biti spremni na to da on gotovo nikakve veze sa svim tim nije imao. 

Milan Vukomanovic, Emisija Peščanik, 13.04.2012.