Ne znam šta da mislim. Ako čovek izgleda kao Mladić, ima ličnu kartu na ime Mladić, krije se u kući Mladića u kojoj ga posećuje rođeni sin, takođe Mladić, u čemu se sastojao nadljudski napor da se zlikovac locira i uhapsi? Da se, barem, kao Ulemek, pokrio čaršavom po glavi, pa puzao po poljani ispred avlije, pa da razumem. Ovako, stavio čovek kačket, prosto ga nakrivio u simboličnom gestu, sedi kod teče na selu i gaji pčele. The master of disguise.

I sad, iako sam svesna barem delimičnog zadovoljenja pravde, ipak i dalje ne razumem – šta je ovu državu, toliko dugo, sprečavalo da locira i uhapsi kriminalca? Ne bih da kvarim, ali ipak, zar niko ne oseća poniženje, zar se ne osećate prevarenim, dugo godina sistematski laganim, kao da vas je neko, sve ovo vreme, svesno i namerno, vukao za nos? Možda stvarno kvarim, ali ne interesuje me radost, hoću detalje, hoću celu priču, zanima me odgovornost i odgovor na najprostija pitanja – ko je i kojim sredstvima vodio ovu istragu, kada je Mladić lociran na porodičnoj adresi, koliko je meštana u selu sve to znalo i kada je tačno država odlučila da prestane da nas laže?

“Bolje ikad, nego nikad”, slažem se. Ako tako postavimo stvari. Ali, zašto da stvari tako postavljamo? Ko je u javnost uopšte uveo mogućnost da Mladić nikada ne bude uhapšen? Oni što su za njim, kao, godinama tragali? Oni, što nikako nisu mogli da ga nađu? Oni što nisu mogli da ga vide, od širita kape? One plave oči, onaj pogled krvoloka, niko nije umeo da prepozna?

Vidno je ostario, kažu, pa ne liči na sebe? I ja sam vidno ostarila, za ovih petnaest godina, i zbog toga se mogu smatrati srećnom, jer za razliku od mene i Ratka Mladića, onih gotovo osam hiljada pobijenih ljudi, nije imalo priliku da stari. Mnogi među njima, čak ni da porastu. Jer, da podsetim radosne, među srebreničkim žrtvama bilo je i pet stotina dece, mnogi od tih dečaka ubijeni su direktno metkom u potiljak, svi zajedno pobacani u jame ili u Drinu, da ih voda odnese, da im i kosti zauvek nestanu.

Sve naše vlasti za ovo znaju godinama, ali im to ipak nije bilo dovoljno za “sticanje političke klime” – da pozvone na tečina vrata i nogama u guzicu isteraju bednika. Sad se “klima stekla” (jer klima se i inače, što je opšte poznato – stiče), pa je, u susret ničim izazvanim i nepravednim izborima, Boris Tadić odlučio da proda porodičnu srebrninu. Mi smo mislili da je Telekom, a kad ono, to je samo jedna seoska adresa, na domak prestonice, i naočigled svih.

Radujem se, nije da nije. Primam i čestitke što pljušte iz inostranstva. A što da ih i ne primam? To što ništa nisam uradila, ne menja stvar. Evo, i predsednik ih prima. A, uradio je – tačno šta?

PS: Sećate se onog plavokosog deteta, što ga, na jednom od bezbroj puta ponovljenih snimaka, “general” miluje po glavi? Godinama predsednikovi ljudi privatno tvrde da mu je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje. Kladim se da će sada, po prvi put, o tome da progovore i javno, da zapečate ispravnost predsedničke odluke. Isplatiće se njima svaka, pa i ta glava.

Biljana Srbljanovic, Peščanik.net, 27.05.2011.